Ова планета има око петине масе Јупитера и налази се на нешто мање од 10.000 светлосних година од Земље, у правцу центра наше галаксије, наводи се у студији објављеној у журналу „Сајенс“. Та величина сугерише да је планета највероватније настала као део планетарног система, пре него што је избачена у „игри гравитационог билијара“, преноси „Сајенс Алерт“.
Будући да су мале и тамне, ове слободне планете не могу се директно видети. Уместо тога, астрономи их обично уочавају захваљујући њиховом утицају на светлост удаљених објеката. Док пролазе између нас и сјајног позадинског објекта, као што је звезда, гравитациони утицај планете делује као сочиво и накратко увећава или искривљује светлост.
Да би се одредила маса објекта који има улогу сочива, обично је потребно да се зна колико је он удаљен – а планета која лети самостално пружа мало трагова о контексту, па је тешко израчунати њену удаљеност.
У овом случају астрономи су имали среће. Првобитни догађај сочива независно је уочило више земаљских телескопа у Чилеу, Јужној Африци и Аустралији 3. маја 2024. године. Такође га је посматрао, сада већ пензионисани, свемирски телескоп Гаја шест пута током периода од 16 сати. И ево кључног момента: у време догађаја микросочива, Гаја се налазила 1,5 милиона километара од Земље, што јој је омогућило мало другачији поглед на небо у односу на телескопе на Земљи. Светлост са звезде стиже до сваког посматрача у различито време.
То је омогућило астрономима да процене удаљеност до објекта сочива – слично начину на који наш мозак опажа удаљеност на основу благо померених слика које примамо кроз два ока – а самим тим и његову масу. Тим је израчунао да се планета налази на око 9.785 светлосних година од Земље и да има масу од око 22 одсто масе Јупитера.
У повезаном чланку, астрофизичар Гевин Колман са Универзитета Квин Мери у Лондону сугерише да би се ова техника могла показати посебно корисном за проучавање лутајућих планета након што свемирски телескоп Ненси Грејс Роман буде лансиран 2027. године.
Погледајте и: