Прошле недеље у Давосу, симболички али и суштински започета је велика бракоразводна парница између Америке и водећих држава Европске уније.
Поруком Доналда Трампа, да ЕУ иде погрешним путем и одговором европских лидера да листом бојкотују оснивање Савета мира коjи је чедо председника САД – провалија на Западу се отворила. Пред целим светом, на отвореној сцени, обасјана рефлекторима, зумирана камерана, приказана у директном преносу. Западни цар је го!
Запад пуца на два жаришта
О дубоким вредносним, идеолошким и цивилизацијским разликама Трамповог и евроунијатског погледа нећемо овог пута. Као ни о светском судару глобализма и суверенизма.
Повод за јавно пуцање евроатланског јединства избио је на два светска „жаришта“.
Крајње поједностављено: Трамп покушава да постигне са Русијом договор за Украјину, а Европа инсистира на даљој конфронтацији у сукобу са Москвом.
Трамп инсистира да Америка преузме Гренланд, а главне државе ЕУ и европски део НАТО би да брани суверенитет своје чланице Данске.
Нема назад. Разлике су стратешке, суштинске, концепцијске. Разлике су у визији.
И сада је, после земљотреса и политичког циркуса у Давосу пред светом али и пред Србијом празан папир. Пише се нова историја. И свако ће морати да донесе одлуке на раскрсници на којој се налазимо. Већ је и почело велико престројавање.
Порука Србији из Америке
На то је одмах, баш званичном Београду указао амерички дипломата Ричард Гренел који је Вучићу, након његовог сусрета са комесарком Мартом Кос у Давосу, поручио да је Европа у невољи и да би Србија требало да прати амерички, а не европски пут.
И тако смо, после четврт века, дошли у прилику за велико отрежњење.
Можда је прави тренутак да Србија схвати да би неупитним наставком пута ка уздрманој и посвађаној ЕУ, држава ушла у суштински сукоб сада и са Америком и са Русијом, а готово извесно и са Кином.
Можда је ово шанса да Србија разуме да би даље усклађивање са Бриселом представљало сврставање у поражени блок са ратнохушкачкима уместо са новим мировним пројектима будућег света.
Можда је ово коначна вододелница на којој би Србија могла да збаци са себе бреме наметнутих глобалистичких доктрина и идолошких матрица које су нам окупирале друштво, образовање, културу, па и породицу и брачне кревете.
Можда је тренутак да се вратимо на фабричка подешавања и да схватимо да су српско Косово, Хиландар, Грачаница и Високи Дечани вечни, а да су бриселско седиште ЕУ, њихова европска канцеларија у Београду, заједно са својим стандардима, условима, кластерима, француско-немачким споразумима, охридским анексима и поглављима - пролазни.
Можда је моменат да се поново подсетимо шта нам је у историји значила велика Русија и колика нам је данас она подршка на светској арени и у енергетском рату, а колико су нам добра донеле „савезничке“ бомбе, бриселске препоруке и уцене и евроатлантске „реформе“.
Можда је час да колективно прихватимо да Каје Калас, Урсуле, Лајчаци и остали „пицулићи“ нису никакви апостоли српске катарзе и вечне среће, већ да се вратимо непролазним безбројним узорима и огледалима од Светог Саве и свих Немањића, преко српских устаника, мученика, Мишића, Тесле, владике Николаја до мајора Тепића и Милице Ракић.
Повратак на српски пут
Време је дошло да бар схватимо да Европска унија није никакав бесконачни и задати савршени свет, као што то није био ни Титов комунистички поредак у који такође нисмо нимало сумњали.
Док се стари свет убрзано руши, а рађа се нови, време је да препознамо да се Србија не развија и не јача уз помоћ бриселских бирократских правила, политичких уцена, болоњских и венецијанских „реформи“, грантова и плаћених пројеката.
Јер такво велико суочавање са четвртвековном заблудом, први је предуслов да се Србија потпуно за почетак врати себи. Ни европском, ни америчком ни руском ни кинеском него – свом путу.
Тада ћемо пред празним папиром нове историје лако одабрати где нам је место и ко су нам прави пријатељи.
И нећемо погрешити.