Ништа још није готово: Мадуро јесте пао, али Венецуела и даље – стоји!

Утркивање разних коментатора да разбистре шта ће се даље дешавати у међународним односима садржало је системску грешку: полазило је од основне хипотезе како САД „преузимају“ Венецуелу.

Суштински, Мадуро јесте пао, али Венецуела и даље „стоји“. Мада, и око питања Мадуровог „пада“, чак и посматрано из угла америчког тужилаштва, случај је постао комплекснији него што се очекивало.

Наиме, америчко Министарство правде теретило је Мадура од 2020. године за руковођење нарко Картелом Сунца. Ова оптужба послужила је као основа да се та криминална организација 2025. године најпре од стране Министарства финансија, а затим и Стејт департмента прогласи терористичком организацијом. Довољно да се ангажовање специјалних војних снага на територији друге државе означи као борба против тероризма, односно да се акција оправда као неопходна за заштиту националне безбедности.

Међутим, три дана након лишавања слободе Мадура, амерички државни органи одустали су од ове тврдње, зато што „Картел Сунца није стварна организација, већ колоквијални израз који су венецуелански медији употребљавали за описивање корумпираних званичника који зарађују на трговини дрогом“.

Тако да се доказивање оптужби против Николаса Мадура настављало уз описе да се ради о „систему покровитељства“ и подстицању „културе корупције“. Таква промена свакако отвара и полемику о оправданости америчке војне акције, те грубог и скандалозног кршења суверенитета друге међународно признате државе.

За Трампову администрацију ово није најсрећнији наставак целокупног „процеса“, квари му утисак о спектаклу. Исто као што му тај утисак кваре и тврдње Александра Лукашенка како се иза свега „крију“ издаја и подмићивање дела венецуеланског војног и политичког врха.

Ако се узму у обзир чињенице о никаквом отпору венецуеланске војске, да је уз Мадура остало малобројно обезбеђење састављено од кубанских специјалаца, као и да су америчке снаге знале толико прецизне распореде локација и људи, изјаве председника Белорусије делују логично. И ту, сасвим је могуће, приликом прављења неког договора новац није морао играти пресудну улогу.

Једноставно, исцрпљен санкцијама венецуелански економски систем је пред колапсом (врло убедљиво, поједини истраживачи пишу да је одавно колабирао), социјалне напетости су изражене, а политичка поларизација лако уочљива, тако да постоји и претња избијања оштрих друштвених сукоба.

Са друге стране „у оптицају“ је био и оружани конфликт са САД. Тако да је „предаја Мадура“, ако је ова хипотеза тачна, представљала својеврсни компромис. Трули компромис и са још увек несагледивим последицама, али у постојећим околностима вероватно се учинио као „јефтинији излаз“ од продужавања неизвесности које су могле довести до истовременог грађанског рата и рата са САД. Плус, биће суспендоване неке од санкција, па ће се и притисак на домаћу економију смањити.

Но, кључно за даљи развој ситуације јесте што нема јасног одговора о томе шта ће се даље дешавати. Неизвесност се заправо – продужава.

Прво, власт коју чине до јуче најближи сарадници Мадура брзо се консолидовала и наставила да врши своје функције. Није било преврата, нити инсталирања нових људи на „врху политичке пирамиде“. У том контексту, уз какву-такву нормализацију релација са САД и лабављењем санкција венецуеланска спољна и унутрашња политика може бити коригована, али не и радикално промењена. Што онда доводи у питање сврсисходност оваквих војних акција.

Друго, вашингтонска администрација није имала спремна решења за „дан после“. Самохвалисање Доналда Трампа који себе приказује на друштвеним мрежама као „в.д. председника Венецуеле“ не само да мало значи у пракси, него се може показати контрапродуктивним у кампањи за наредне парламенарне и председничке изборе у Венецуели.

Напослетку, Трамп се састао и са Маријом Мачадом, добитницом Нобелове награде за мир, мада она долази из сасвим другачијег „идеолошког окружења“ и према којој очигледно не гаји велике симпатије, што указује да он на самом терену, у Каракасу, нема поуздане партнере на које се убудуће може ослонити.

Треће, амерички нафтни гиганти нису одушевљено „пригрлили“ понуду да „упадну“ у Венецуелу и експлоатишу тамошњу нафту. Пуно тога засновано је на реципроцитету и ако се оваквом „каубојштином“ почну уоквиравати међународни односи, онда ће пре или касније стићи рачун за наплату истим тим америчким корпорацијама. Нешто ће добити у Венецуели, али ако уђу у такву игру нешто и могу изгубити у другим деловима света. Четврто, Трампова игра у Венецуели схваћена је као жеља за овладавањем ресурсима, што она у суштини јесте и најпре се тиче сирове нафте. Међутим, ако САД буду „управљале“ венецуеланском нафтом, онда неће зависити од енергената из Персијског залива, што аутоматски значи и да им одржавање стабилности и досадашњег поретка у том делу света више не мора бити приоритетно. То је узроковало велике потресе на Блиском истоку и нова „регионална престројавања“ са далекосежним консеквенцама.

Између осталог, индиректно, америчка акција у Венецуели утицала је на ново спољнополитичко позиционирање Саудијске Арабије, Турске и Пакистана, земаља које су до скора биле искрени и неупитни партнери Вашингтона.

Пето, америчка акција није добро прихваћена (или, чак се може рећи у случају појединих држава није уопште прихваћена) у Латинској Америци. Да, сада сви у комшилуку зазиру од једностраних потеза Доналда Трампа, али истовремено се и дистанцирају од САД и траже алтернативне начине сарадње са другима како би се додатно заштитили.

Као што је писао Ги Дебор, живимо у „друштву спектакла“ и оно што је приредио Доналд Трамп било је спектакуларно. Али, први проблем са спектаклом је што његови ефекти трају ограничено, кратко. Ако се влада помоћу спектакла, онда се они морају ређати један за другим, непрестано „производити“.

Други проблем је што упркос спектаклу остају реалне последице, отворена питања која се морају решавати дан касније, месец касније.

Лишавање слободе Николаса Мадура оставило је иза себе много питања без одговора, а део тих питања тиче се и будућих дешавања у Венецуели, али и регионалних односа и међународне безбедности. Уколико и даље не буде одговора који ће се јасно артикулисати од стране Трампа или у договору са Вашингтоном, онда ће се појавити одговори који ће бити артиклулисани без учешћа Трампа и мимо знања Вашингтона.

Тако се и оно што је учињено у Каракасу може претворити у велики проблем за САД, без обзира на краткорочне „спектакуларне ефекте“. У Венецуели, ипак, ништа није „готово“.

А шта ће се даље дешавати, зависи колико од Доналда Трампа, толико и од венецуеланских власти, регионалних играча и околности у међународним односима које је тешко предвидети.

Погледајте и: