Претходна десетогодишња стратегија до 2015. године показала се као списак пустих жеља. Годинама исте приче о увозним лобијима који руше домаћу пре свега сточарску производњу, на неорганизованост у ланцу од њиве до трпезе где произвођач, откупљивач и трговац готово да немају додирних тачака, а све на штету произвођача и купца, незаштићеност малих газдинстава, а таквих је 70 одсто у Србији, и даље само прича о улагању у наводњавање где смо на дну европске лествице, резултирало је никада горим бројкама које осликавају стање у пољопривреди.
Да смо дошли до зида указује податак да стоачрство у БДП аграра учествује испод 30 процената, што нас дебело сврстава у неразвијене земље каквима се сматрају оне чији је удео испод 60 процената. Како онда повратити изгубљени прехрамбени суверенитет констатован када је за увоз меса и млека у 2025. години потрошено готово милијарду евра?
Професор Шеварлић истиче да је основни циљ нове стратегије дефинисан као прехрамбени суверенитет, међутим, то је веома тешко остварити у било којој земљи без развијања предфармерског сектора.
Србија сада нема предфармерски сектор, а то значи да немамо производњу семена, минералних ђубрива, пестицида, пољопривредне механизације итд. То је прва препрека. Друга је та што ми немамо више ни прерађивачких капацитета у свом власништву, тако да је тешко говорити о било каквом прехрамбеном суверенитету. Ти капацитети су у току приватизације купљени за ,,тепсију рибе" и сада се налазе у страним рукама или у рукама приватника, каже Шеварлић за Спутњик.
Србија не производи семе, ђубриво, механизацију, уазтворене су шећеранем уљаре, Агро банка...
© Sputnik / Иван Родионов
/ Када је реч о прерађивачким капацитетима, шећеране су у највећем делу затворене, а на територији централне Србије нема више ниједне. У Војводини тренутно функционишу само три шећеране, а са уљарама је слична ситуација, објашњава наш саговорник. Преостале су углавном само оне на територији Војводине. Ни кланична индустрија не стоји много боље, а и ту је ситуација знатно повољнија у Војводини него у централној Србији. Аграрно банкарство такође не постоји.
Што се тиче банкарства, практично смо изгубили национални банкарски систем, што представља велики проблем. Немамо више Агробанку као специјализовану банку за аграр, а све друге банке функционишу као профитне организације и немају садејства са државом. Држава углавном пласира буџетска средства и средства из ИПАРД фондова Европске уније у сразмери 75% средстава која обезбеђује ЕУ, а 25% која иду на терет националног буџета, за капиталне инвестиције на породичним пољопривредним газдинствима или предузећима у агробизнису Србије.
Земљишна политика
Професор Шеварлић каже да је кључни проблем стратегије - земљишна политика. Тешко је реализовати концепт аграрне политике када постоји тако велики распон као код нас, односно 1:400. Минимална површина газдинства за регистрацију у е-Аграру износи пола хектара, а максимална дозвољена површина за коришћене субвенција је сто хектара. То је однос један према две стотине. Ту се, каже наш саговорник, веома тешко може наћи повољно решење за осамдесет одсто ситнијих и мањих газдинстава површине до пет хектара.
Прерађивачки капацитети су у току приватизације купљени за ,,тепсију рибе" и сада се налазе у страним рукама или у рукама приватника, каже Шеварлић за Спутњик.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Субвенције
Посебан проблем, дакле, јесте земљишна политика где се субвенције деле тако да сви добијају исти износ по хектру, без обзира на то ради ли се о ораницама, воћњацима, виноградима или ливадама. Такође се не прави дистинкција ради ли се о ораницама и засадима прве, друге, треће, седме или осме класе.
Човек са пола хектара добија свега девет хиљада динара подстицаја по хектару. Са тим новцем он не може да плати ни пензионо, ни инвалидско осигурање, не може да регулише ниједну набавку и он је суштински безперспективан што се тиче производње. Њему се једино може исплатити пластеничка или стакленичка производња.
То је суштински неодржив систем подстицаја, јер 95 одсто земљишта у Војводини спада у прве четири добре класе земљишта, док у централној Србији више од 50 одсто земљишта спада у ове лошије класе, односно у пету, шесту, седму и осму класу. Производне могућности указују да један хектар прве класе било ког земљишта, рецимо оранице, вреди колико четири хектара седме или осме катастарске класе. Према томе, ако је подстицај 18.000 динара по хектру за прву класу, онда би за седму и осму класу морао бити четири пута већи.
Уколико би се ово регулисало, каже наш саговорник, онда не би долазило ни до демографског пражњења села у брдско-планинским пределима, а сељаци не би напуштали та подручја јер би могли себи да обезбеде довољан доходак за економску одрживост.
Човек са пола хектара добија свега девет хиљада динара подстицаја по хектару. Са тим новцем он не може да плати ни пензионо, ни инвалидско осигурање, не може да регулише ниједну набавку и он је суштински безперспективан што се тиче производње. Њему се једино може исплатити пластеничка или стакленичка производња.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Морамо поштовати земљу
Од 1960. до 2012. када је први пут спроведен потпуни попис пољопривреде у централној Србији и Војводини, изгубили смо милион и по хектара пољопривредног земљишта, објашњава Шеварлић.
Ово значи да смо изгубили производни ресурс за око 7,5 милиона потрошача за тих 52 године. Ми данас немамо толико становника укупно на том подручју, али смо изгубили могућност производње хране за извоз за 7,5 милиона потрошача, а само у последњих десетак година изгубили смо још 200.000 хектара земљишта - дакле потенцијал за још милион становника.
Највећа пропуштена шанса, према речима нашег саговорника, су заправо неискоришћени извори топле воде. Код оних који су на површини, у Врањској или Јошаничкој бањи, вода достиже 70 или 80 степени Целзијуса и ту би могла да се спроведе пластеничка и стакленичка производња за снабдевање читавог туристичког потенцијала Копаоника током свих 12 месеци, а могло би да се и извози. На подручју Мачве, наставља професор Шеварлић, постоје читава подземна топла језера из којих би могло да се снабдева на десетине хиљада пластеника.
Узмимо пример Холандије која има 11.000 хектара под стакленицима и пластеницима и са њима она остварује укупну вредност производње од 8,6 милијарди евра. Са друге стране, Србија са 3.200.000 хектара остварујемо дупло мању вредност пољопривредне производње. Сваки проблем у животу је могуће решити, мање или више успешно, али су за то углавном потребна одређена средства. Не може нова стратегија без додатних средстава да створи нешто ново. Нешто се из ничега не може створити, закључује Шеварлић.
Погледјте и: