https://sputnikportal.rs/20260227/ovo-se-ne-vidja-cesto-sarajevo-podize-spomenik--sopstvenom-okupatoru-1196307583.html
Ово се не виђа често: Сарајево подиже споменик – сопственом окупатору
Ово се не виђа често: Сарајево подиже споменик – сопственом окупатору
Sputnik Србија
Ово се не виђа често: Сарајево подиже споменик – сопственом окупатору
2026-02-27T20:04+0100
2026-02-27T20:04+0100
2026-02-27T20:04+0100
регион
регион
регион – политика
босна и херцеговина (бих)
сарајево
споменик
франц фердинанд
анализе и мишљења
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/02/1b/1196311169_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_ba6e4a2347a78b5448505c3575f371c1.jpg
Иако се у српским школама и факултетима разлика између повода и узрока учи управо на примеру Првог светског рата и пуцња Гаврила Принципа у аустријског надвојводу Франца Фердинанда, то није случај ни са светском, ни са комшијском историографијом. У свести многих, али и у њиховим уџбеницима, Велики рат је избио када је један Србин убио аустријског престолонаследника и његову жену. Историја Младе Босне, али генерално и историје Босне и Херцеговине, ретко иде даље од тога.Након српске победе у Првом светском рату и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, споменик Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији, који је до тада стајао код Латинске ћуприје, уклоњен је и уништен. Један део споменика данас се налази у Музеју Сарајева, док се преостала два дела налазе у Требињу и на Кобиљој Глави. Људи који поседују преостала два дела споменика аустријског надвојводе изразили су спремност да их уступе, додуше уз одређену новчану надокнаду, након чега би уследила и његова рестаурација.Не би им био први путПрофесор Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци Боривоје Милошевић подсећа да се иста иницијатива покретала и раније. Приликом обележавања стогодишњице атентата у Сарајеву и почетка Првог светског рата, дакле 2014. године, разматрала се могућност поновног подизања споменика Фердинанду и његовој супрузи. И тада су, каже наш саговорник, баш као и сада, прави мотиви за изградњу споменика сакривани у политичким „обландама", а маскирани некаквим одавањем почасти двема особама које су погинуле као жртве атентата.„Очигледно је да историјске чињенице и наратив који стоје иза Младе Босне и атентата на Франца Фердинанда не одговарају садашњим политичким елитама у Сарајеву, па се успомена на младобосанску генерацију кроз дневну политику, али и науку, покушава потиснути и избрисати“, каже Милошевић.Ипак, поред политичке агенде и историјског ревизионизма, у сарајевској јавности постоји поприлично велика подела по питању изградње споменика аустријском брачном пару. По реакцијама људи, додаје наш саговорник, је јасно да нису сви, па ни све Сарајлије сагласне са оваквим чином.Ревизија је учитељица животаПре почетка рата у Босни и Херцеговини и распада бивше југословенске државе, у Сарајеву је годинама уназад систематски рађено не само на брисању трагова Младе Босне као једног специфичног националног, политичког и револуционарног покрета с краја 19. и почетка 20. века, већ и на систематском брисању сваке успомене на српско присуство и значај Срба у историји тог града. Ово се, додаје Милошевић, посебно односило на српско присуство у културној, економској и политичкој историји Сарајева.Овде на „сцену" ступа ревизионизам. На месту Сарајевског атентата, где је некада слављен отпор кроз симболе Гаврила Принципа и његових пријатеља, ти трагови се бришу. Данас се ту поставља, или жели да се постави нека друга врста симбола, истиче Милошевић.„Када је реч о историјском ревизионизму, а који се тиче атентата у Сарајеву и Првог светског рата, треба рећи да је он веома стар. Он је стар колико је стар и Први светски рат и може се пратити деценијама уназад. Једна од чињеница која се сакрива од једног дела јавности у Сарајеву и Босни и Херцеговини уопште јесте то да су у завери која је водила до атентата на Фердинанда учествовали и муслимани и католици, односно Хрвати. Они су чинили један део тог младобосанског покрета и то су били људи попут Иве Крањчевића и Мухамеда Мехмедбашића, који су данас готово избрисани из колективног сећања и историје бошњачке заједнице 21. века“.Онај други део Младе Босне, који су већином чинили Срби, наравно да се, посебно под утицајем западне историографије, посматра као продужена рука српске спољне политике и као терористичка завереничка организација. Многи аспекти деловања младобосанског покрета потпуно се заборављају или се заправо игноришу, објашњава Милошевић. Игнорише се генеза, односно сам настанак покрета, као и његове политичке, националне, ослободилачке, револуционарне и све друге амбиције које су имали. Такође се игнорише чињеница да су они настали под утицајем сличних омладинских кругова у Европи. У том контексту ревизије, каже наш саговорник, покушавају да Младу Босну сведу само и искључиво на питање атентата, као да ти људи ништа друго нису оставили иза себе.Муслимани против аустријског окупатораРевизија се не зауставља код Младе Босне, већ сеже дубље. Шира јавност, каже наш саговорник, није у довољној мери упозната са разлогом због којег је овај предлог Сарајевског градског већа толико, можда не изненађујући, али свакако необичан и у супротности са историјским чињеницама.„Аустроугарска је на простору Босне и Херцеговине била окупатор, а Франц Фердинанд је један од симбола тог окупационог режима који је трајао пуне четири деценије. Босанско-херцеговачки муслимани су са оружјем у рукама у лето и јесен 1878. године, по завршетку Берлинског конгреса, пружили жесток отпор аустроугарским окупационим трупама. У том отпору су, наравно, учествовали и Срби, док је католичко становништво поздравило долазак окупатора“.Недуго после тога, крајем 1881. и почетком 1882. године, Срби и муслимани поново се заједно дижу на оружје на простору Херцеговине и тако отпочиње Херцеговачки устанак. Његов повод, објашњава професор Милошевић, било је доношење такозваног војног закона 1881. године, по којем су сви Срби, муслимани и Хрвати из Босне и Херцеговине били дужни да служе у аустроугарској војсци. Дакле, муслимани се поново дижу на оружје против аустроугарског окупатора.Босанскохерцеговачки муслимани су се за време аустроугарске окупације и у неколико таласа исељавали из Босне и Херцеговине. Наравно, нису то чинили јер им је тамо било добро, већ зато што су многи били политички прогоњени, многи су били политички угрожени, угрожена су била и њихова традиционална права каква су уживали некад, под османском влашћу. Милошевић подсећа на два велика таласа исељавања: први након Берлинског конгреса, а други након анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске.„То је историјски парадокс - потомци оних људи који су се пре више од једног века борили против аустроугарског окупатора, сада подижу споменик једном од симбола те исте окупације. Ако уђемо у сферу дневне политике, то се може посматрати као врста политичког кукавичлука или политичког опортунизма, или као политика додворавања моћнијима од себе. Такође се може тумачити и као врста поданичког менталитета, какав очигледно постоји у једном делу заједнице босанскохерцеговачких муслимана, односно Бошњака. Чини се да је овде политика превагнула над историјским чињеницама“, закључује Милошевић.Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20260227/jos-jedna-sramna-poruka-sarajeva-srpskom-narodu-okupator-prihvatljiv---srbi-ni-zivi-ni-mrtvi-1196298694.html
босна и херцеговина (бих)
сарајево
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Милица Тркља
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/08/1147578765_566:0:2614:2048_100x100_80_0_0_d7db9fb3c09340c6e25dcf3fc21b5327.jpg
Милица Тркља
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/08/1147578765_566:0:2614:2048_100x100_80_0_0_d7db9fb3c09340c6e25dcf3fc21b5327.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Милица Тркља
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/08/1147578765_566:0:2614:2048_100x100_80_0_0_d7db9fb3c09340c6e25dcf3fc21b5327.jpg
бих, сарајево, споменик, франц фердинанд, окупатор, гаврило принцип, bih, sarajevo, spomenik, franc ferdinand, okupator, gavrilo princip
бих, сарајево, споменик, франц фердинанд, окупатор, гаврило принцип, bih, sarajevo, spomenik, franc ferdinand, okupator, gavrilo princip
Ово се не виђа често: Сарајево подиже споменик – сопственом окупатору
Противно историским чињеницама, а у складу са историјским ревизионизмом данашњице, Градско веће Сарајева одлучило је да у свом граду поново постави споменик аустроугарском надвојводи Францу Фердинанду и његовој жени - симболима окупације и репресије не само за Србе, већ и за муслимане Босне и Херцеговине.
Иако се у српским школама и факултетима разлика између повода и узрока учи управо на примеру Првог светског рата и пуцња Гаврила Принципа у аустријског надвојводу Франца Фердинанда, то није случај ни са светском, ни са комшијском историографијом. У свести многих, али и у њиховим уџбеницима, Велики рат је избио када је један Србин убио аустријског престолонаследника и његову жену. Историја Младе Босне, али генерално и историје Босне и Херцеговине, ретко иде даље од тога.
Након српске победе у Првом светском рату и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, споменик Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији, који је до тада стајао код Латинске ћуприје, уклоњен је и уништен. Један део споменика данас се налази у Музеју Сарајева, док се преостала два дела налазе у Требињу и на Кобиљој Глави. Људи који поседују преостала два дела споменика аустријског надвојводе изразили су спремност да их уступе, додуше уз одређену новчану надокнаду, након чега би уследила и његова рестаурација.
Професор Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци Боривоје Милошевић подсећа да се иста иницијатива покретала и раније. Приликом обележавања стогодишњице атентата у Сарајеву и почетка Првог светског рата, дакле 2014. године, разматрала се могућност поновног подизања споменика Фердинанду и његовој супрузи. И тада су, каже наш саговорник, баш као и сада, прави мотиви за изградњу споменика сакривани у политичким „обландама", а маскирани некаквим одавањем почасти двема особама које су погинуле као жртве атентата.
„Очигледно је да историјске чињенице и наратив који стоје иза Младе Босне и атентата на Франца Фердинанда не одговарају садашњим политичким елитама у Сарајеву, па се успомена на младобосанску генерацију кроз дневну политику, али и науку, покушава потиснути и избрисати“, каже Милошевић.
Ипак, поред политичке агенде и историјског ревизионизма, у сарајевској јавности постоји поприлично велика подела по питању изградње споменика аустријском брачном пару. По реакцијама људи, додаје наш саговорник, је јасно да нису сви, па ни све Сарајлије сагласне са оваквим чином.
Ревизија је учитељица живота
Пре почетка рата у Босни и Херцеговини и распада бивше југословенске државе, у Сарајеву је годинама уназад систематски рађено не само на брисању трагова Младе Босне као једног специфичног националног, политичког и револуционарног покрета с краја 19. и почетка 20. века, већ и на систематском брисању сваке успомене на српско присуство и значај Срба у историји тог града. Ово се, додаје Милошевић, посебно односило на српско присуство у културној, економској и политичкој историји Сарајева.
Често се заборавља чињеница да младобосански покрет није био једнонационалан. Он је био шароликог састава и вишенационалан, иако су Срби у њему, наравно, доминирали и чинили већину. Међу некима од најзнаменитијих младобосанаца проналазимо и ондашње босанскохерцеговачке муслимане који су се добрим делом изјашњавали као Срби муслиманске вероисповести.
Овде на „сцену" ступа ревизионизам. На месту Сарајевског атентата, где је некада слављен отпор кроз симболе Гаврила Принципа и његових пријатеља, ти трагови се бришу. Данас се ту поставља, или жели да се постави нека друга врста симбола, истиче Милошевић.
„Када је реч о историјском ревизионизму, а који се тиче атентата у Сарајеву и Првог светског рата, треба рећи да је он веома стар. Он је стар колико је стар и Први светски рат и може се пратити деценијама уназад. Једна од чињеница која се сакрива од једног дела јавности у Сарајеву и Босни и Херцеговини уопште јесте то да су у завери која је водила до атентата на Фердинанда учествовали и муслимани и католици, односно Хрвати. Они су чинили један део тог младобосанског покрета и то су били људи попут Иве Крањчевића и Мухамеда Мехмедбашића, који су данас готово избрисани из колективног сећања и историје бошњачке заједнице 21. века“.
Онај други део Младе Босне, који су већином чинили Срби, наравно да се, посебно под утицајем западне историографије, посматра као продужена рука српске спољне политике и као терористичка завереничка организација. Многи аспекти деловања младобосанског покрета потпуно се заборављају или се заправо игноришу, објашњава Милошевић. Игнорише се генеза, односно сам настанак покрета, као и његове политичке, националне, ослободилачке, револуционарне и све друге амбиције које су имали. Такође се игнорише чињеница да су они настали под утицајем сличних омладинских кругова у Европи. У том контексту ревизије, каже наш саговорник, покушавају да Младу Босну сведу само и искључиво на питање атентата, као да ти људи ништа друго нису оставили иза себе.
Муслимани против аустријског окупатора
Ревизија се не зауставља код Младе Босне, већ сеже дубље. Шира јавност, каже наш саговорник, није у довољној мери упозната са разлогом због којег је овај предлог Сарајевског градског већа толико, можда не изненађујући, али свакако необичан и у супротности са историјским чињеницама.
„Аустроугарска је на простору Босне и Херцеговине била окупатор, а Франц Фердинанд је један од симбола тог окупационог режима који је трајао пуне четири деценије. Босанско-херцеговачки муслимани су са оружјем у рукама у лето и јесен 1878. године, по завршетку Берлинског конгреса, пружили жесток отпор аустроугарским окупационим трупама. У том отпору су, наравно, учествовали и Срби, док је католичко становништво поздравило долазак окупатора“.
Недуго после тога, крајем 1881. и почетком 1882. године,
Срби и муслимани поново се заједно дижу на оружје на простору Херцеговине и тако отпочиње
Херцеговачки устанак. Његов повод, објашњава професор Милошевић, било је доношење такозваног војног закона 1881. године, по којем су сви Срби, муслимани и Хрвати из Босне и Херцеговине били дужни да служе у аустроугарској војсци. Дакле, муслимани се поново дижу на оружје против аустроугарског окупатора.
Крајем 19. и почетком 20. века, по угледу на Србе, муслимани у БиХ покрећу десетогодишњу политичку борбу за заштиту својих верских и школских права, за која су сматрали да су у датом тренутку била веома угрожена.
Босанскохерцеговачки муслимани су се за време аустроугарске окупације и у неколико таласа исељавали из Босне и Херцеговине. Наравно, нису то чинили јер им је тамо било добро, већ зато што су многи били политички прогоњени, многи су били политички угрожени, угрожена су била и њихова традиционална права каква су уживали некад, под османском влашћу. Милошевић подсећа на два велика таласа исељавања: први након Берлинског конгреса, а други након анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске.
„То је историјски парадокс - потомци оних људи који су се пре више од једног века борили против аустроугарског окупатора, сада
подижу споменик једном од симбола те исте окупације. Ако уђемо у сферу дневне политике, то се може посматрати као врста политичког кукавичлука или политичког опортунизма, или као
политика додворавања моћнијима од себе. Такође се може тумачити и као врста
поданичког менталитета, какав очигледно постоји у једном делу заједнице босанскохерцеговачких муслимана, односно Бошњака. Чини се да је овде политика превагнула над историјским чињеницама“, закључује Милошевић.
