Ова тема је била забрањена: Први пут на виделу - све о језивом злочину над Србима у Долини суза

Ово за Спутњик каже историчар Симо Радић, аутор књиге „Попово, Долина суза: Усташки злочини у Другом светском рату“ у којој су први пут, по правилима која налаже наука, пописане жртве усташког геноцида у околини Требиња:

Радићева књига сабира колективну бол једног краја, плодног, али и плавног Поповог поља између планине и мора, кроз које протиче Требишњица. У њему су исту борбу за опстанак са природом водили католици и православци. Разликовали су се само по данима којима славе празнике, до проглашења НДХ.

Страдање Срба почиње одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године, када почиње да се спроводи геноцидна „политика једне трећине“:

„Трећину протерати, трећину побити, а трећу превести у католичанство. У првом налету, у такозваним видовданским покољима, страдао је цвет друштва, учитељи, свештеници, трговци, сви који су могли бити потенцијалне вође побуне. Крајем јуна почиње ликвидација војно способних мушкараца, али је убрзо постало јасно да се злочин не зауставља на томе“.

Радић у свом делу детаљно хронолошки прати ток злочина. Хапшења 23. и 24. јуна 1941. године представљала су увод у масовне ликвидације. Убијани су и старци, жене, деца:

„Конфигурација терена, крашко поље са безброј јама, била је погодно решење за извршиоце злочина. Највећи број ухапшених бачен је у јаму Јагодњачу на локалитету Ржани До. Мања група, међу њима учитељи и свештеник Божидар Шаренац, одведена је према Љубињу и бачена у јаму Пандурицу.

У селу Чаваш злочин је кулминирао почетком августа, у Илинданскио покољу. Од 149 Срба, убијено је 102. Угашено је 15 домаћинстава“.

„Када појединачно погледате села, видите размере геноцида. У једној породици страдало је по десет, петнаест чланова. У породици Милошевић из Чаваша страдало је око 60 људи, а преживела су само двојица одраслих мушкараца“.

Ипак, он враћа фокус са статистике на човека, појединца. У књизи наводи и имена свих убијених свештеника, између осталих, игумана Завале, Илариона Деретића:

„Број је важан за историју, али за човека је пресудно име. Када прочитате „Аница Милетић која је рођена 1902. године у селу До, девојачко презиме Шишић, да је њен син имао 5 дана када је убијен, заправо на тај начин чувамо сећање на све те жртве. Када сазнате име убијене жене поред које је пронађено дете које јој је мртвој било на дојци, тада покољ престаје да буде апстрактан. Свака бројка има име и презиме. То је суштина“.

Посебно болно поглавље односи се на период социјалистичке Југославије и одлуку да се јаме забетонирају, да се сакрију докази и спречи достојно сахрањивање.

„Од 1961. године почиње бетонирање јама. Било је иницијатива да се отворе и да се жртве достојно сахране, али су одбијане. Подизани су споменици без јасног навођења починиоца, говорило се о „фашистима“ и „сарадницима окупатора“. Тиме се избегавало суочавање са карактером злочина. Затварање јама било је ново понижење жртава“.

Отварање јама и пренос костију почео је тек 1990. године. Припремни радови почели су у септембру, а у октобру је отворена Јагодњача. Радић се у истраживању користио архиву Музеја Херцеговине који је сачувао видео архиву ових догађаја, али и сведочења тројице људи који су успели да се спасу.

„Пронађени су опанци са костима стопала, жице којима су људи везивани, у пар, а затим у низ, како би једни друге вукли у јаму. Наочаре, новац, дуванске кутије, па чак и очуван дуван. У једној лобањи пронађени су и остаци очуваног можданог ткива. То су призори који сведоче о бруталности злочина. Препознавање је било готово немогуће, али је један страдали идентификован по зубној протези, повратник из Америке, захваљујући сведочењу унука“.

Радић бележи и чињеницу да је било појединаца хрватске националности који су покушавали да упозоре комшије. Чак и док су их спроводили ка сабирном центру, школи или самој јами.

„Било је људи који су ризиковали да помогну. Телеграфиста из Величана имао је информације, упозорио је Србе да се склоне и због тога је први ухапшен и први бачен у јаму. Такви примери показују да злочин никада није колективна категорија, већ одлука конкретних људи и структура власти“.

Ипак, највећа трагедија Срба била је у томе што многи нису могли да поверују да им се спрема истребљење. Мислили су да иду да се региструју код нових власти.

„Тешко је било поверовати да комшије са којима сте јуче живели могу учествовати у таквом злу“.

За Радића, ова књига није завршна реч. Већ након промоције у Требињу јавили су се људи који знају нове детаље. Свако ново име је ново издање књиге о геноциду над Србима у Попову.

„Поента је да покренемо културу сећања. Пропустили смо генерације савременика, а да нисмо све записали. Сада је на нама одговорност да сачувамо оно што је остало, документе, сведочења, имена. Ако заборавимо име, заборавили смо човека“, каже Радић и позива све који имају информације да му се јаве.

Радићево истраживање превазилази локалне оквире. Оно је научни допринос расветљењу јама, симбола страдања, геноцида над Србима у Другом светском рату. Издање су објавили Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“ и Музеј Херцеговине у Требињу.

Значајан научни допринос књиге култури сећања препознао је и Музеј жртава геноцида у Београду, чији је директор Бојан Арбутина написао предговор.

Симо Радић студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, магистрирао је на историји Средњег века у Требињу и Попову. Запослен је у Музеју Херцеговине. Члан је Матице српске, Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ и сарадник у писању енциклопедије Републике Српске.