Цариградски патријарх Вартоломеј упорно спроводи вероломну политику усмерену ка расколу светског православља, руководећи се принципом „завади па владај“, саопштила је Спољна обавештајна служба Русије.
„Овога пута настоји да свом утицају потчини Грузијску православну цркву, користећи се смрћу католикоса-патријарха све Грузије Илије II“, наглашава СВР.
Лажно представљање цариградског патријарха
Како се истиче у саопштењу, фанариот жели да на упражњено место постави представника Грузијске православне цркве на кога би могао да се ослони.
Цариградског патријарха Вартоломеја неки упорно и погрешно, а многи и тенденциозно, називају васељенским патријархом, упозорава Јањић.
„Није он васељенски патријарх, он је цариградски патријарх. Само први по части, али не и по власти. Он нема право да се меша у односе у другим помесним православним црквама. Уколико то чини, онда он одступа од основних постулата на којима почива црква, а то је њено саборно деловање. Што се, уосталом каже и у символу вере да је црква једна, света, саборна и апостолска. Нажалост, ми смо последњих година све више сведоци мешања цариградског патријарха или Цариградске патријаршије са њим на челу у послове других помесних православних цркава. Поготово данас то видимо кад је овај свет напустио један од највећих духовника нашег времена, грузијски патријарх Илија.“
Мешање у послове Грузијске цркве по угледу на Украјину
Цариградски патријарх одмах је покушао да на његово место постави некога ко би му био по вољи, односно по вољи Цариградске патријаршије, а самим тим, с обзиром на утицаје који се преламају преко Цариграда, и неких других нецрквених кругова у свету, додаје Јањић.
Грузијски патријарх Илија неговао је темеље цркве онакве какви су још од првих векова јер је Грузијска православна црква једна од најстаријих цркава која своје постојање вуче још од Христа, подсећа Јањић.
„И сада, ако неко после 20 векова покушава да направи неку нову организацију и да утиче на устројство те цркве, онда можемо замислити у коју се он службу ставља. Ту није ствар само да се у Грузијска православна црква као древна црква, условно речено потчини Цариграду. Него је циљ и да се посредством Грузијске православне цркве или неких кругова који би се представљали у име Грузијске православне цркве, утиче на политичка и уопште друштвена збивања у Грузији. Односно да се на тај начин Грузија покушава удаљити од Руске Федерације и да, не дај боже, дође до изазивања нових сукоба као што је то било у Украјини или 1996. године у Естонији, па и у другим помесним православним црквама, што се покушавало.“
„Крв на Вартоломејевим рукама“
Зато би цариградски патријарх требало да се запита да ли и колико на његовим рукама има крви проливене у Украјини самим тим што су расколнике прогласили за аутокефалну цркву и ставили је на место канонске Украјинске православне цркве, истиче Јањић.
Моје лично уверење јесте да је он, с тим што је радио Цариград, још више потпалио сукоб који се распламсао на подручју нама пријатељске и братске Украјине међу словенским народима.“
Јован Јањић: Моје лично уверење је да је Вартоломеј још више потпалио сукоб у братској Украјини.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Према Јањићу, кад видимо реакције из САД према Цариградској патријаршији, како је Вартоломеј у Украјини уздигао расколнике на трон тобоже аутокефалне и канонске цркве, али и да је одликовао бившег америчког државног секретара, онда нам то казује ко ту има уплива.
„Ако је све то под утицајем Цариграда, онда је јасно да се ту ради о неким нецрквеним утицајима. И да се ради не само на разбијању црквеног јединства, него и, рекао бих, уношења немира у овај свет, да не кажем чак и подстицања оружаних сукоба.“
Кад из „диоптрије канона сагледамо данашње деловање цариградског патријарха Вартоломеја“ морамо бити свесни тога да бисмо и ми могли да се бранимо од свих неканонских покушаја да се уноси раздор у цркву, упозорава Јањић.
„Јер црква је у друштву најчешће, или углавном, изузетно носилац духовног јединства и духовног идентитета једног народа. И није без разлога то што се управо кроз цркву покушавају наметнути неке друге, лажне вредности. А кад се тако ради, онда се уноси у немир у друштву и онда је могуће много шта очекивати што није у служби ни човека, ни народа, ни овога света.“
Ослањање на парацрквене „Црногорце“
Спољна обавештајна служба Русије навела је да је очигледно да је Вартоломеј као и у случајевима Украјине, Србије и балтичких земаља, заборавио друго правило Другог васељенског сабора „да обласни епископи не проширују своју власт на Цркве изван граница своје области“.
Према Јањићу, кад руска Спољна обавештајна служба помиње Србију мисли на Српску православну цркву и на утицаје који је покушао да оствари цариградски патријарх на канонском подручју Српске православне цркве, пре свега преко Охридске архиепископије.
Односно да Македонску православну цркву Охридске архиепископије стави под своју јурисдикцију. Али оно што смо били у прилици да сазнамо путем медија о неким његовим интересовањима за дешавање у Црној Гори, где постоји само једна Црква а све друго су некакве парацрквене организације и нешто што нема везе са Црквом што покушава да искористи као инструмент политике. Ако се црква, односно патријарх први по части ослања на такве, онда он заиста себе делегитимише на позицији на коју је постављен вољом Божијом, закључио је Јањић.
Погледајте и: