Наша гошћа комуникацију дефинише као основну људску потребу без које не можемо ништа да урадимо, јер ми комуницирамо и сами са собом, фамилијом, колегама и сл. Наводи да је у младости знала да ће се бавити неком врстом комуникације, инвента, продукције и маркетинга и истиче да, генерално, комуникација може да нам оплемени живот.
„То није привилегија екстровертних људи или великих лидера, јер свако може да научи да ефикасније комуницира. Радећи недавно са интерним ревизорима прошла сам кроз разноврсне типове комуникације и дала им упутства на који начин могу да разговарају са запосленима, а да их они не гледају као полицајце и контролоре, већ сараднике и партнере. Међутим, често се дешава да људи не знају да дају ни позитиван ни негативан „фидбек“ у послу“, рекла је Бејатовићева.
Она је нагласила да се често дешава у послу да нема никаквог одговора на завршен посао, али и да је то ћутање вид комуникације, једино је потребно схватити шта нам то говори и додаје да је то један велики изазов за сваког сарадника. Ћутање изазива сумњу, страх, неверицу јер никоме није пријатно, исто је са таквим ситуацијама и у приватном животу и то повећава тензије.
„Бивши шеф ми је једном рекао: „Људи неће памтити шта си им рекла, али ће памтити како су се са тобом осећали“, то и јесте суштина комуникације. Чињенице су битне, али начин како се оне преносе је много значајнији. Као консултант сам у различитим компанијама видела да стављање комуникације у фокус доприноси бољем функционисању. Још једна ствар је јако важна која отежава све, а то је да смо преинформисани. Постоји податак да је број информација које дневно процесуирамо као да прочитамо Толкиновог „Хобита“ који има око 400 страна“, навела је гошћа.
Наша саговорница сматра да је неопходно да постоје процеси и правила комуникације, како се не би десило да запослени од шуме не виде дрво, као и да директори и шефови морају да упознају своје сараднике. Суштина је не да се свакоме прилагиђавамо већ да нађемо начин да нас свако разуме, јер једино тако можемо доћи до циља.
Бејатовићева истиче да је компанија „Топик“ настала у жељи да се окупе професионални људи који ће компанијама помоћи да боље функционишу правећи велики број анализа, дијагностика како би се унапредили процеси. Она додаје да су промене и трансформације честе и морамо бити спремни на њих. Бејатовићева закључује да је имала велику жељу и потребу да њена компанија буде нека врста заоставштине коју ће оставити тржишу и која ће живети.