Страдање Хришћана: 400 милиона верника изложено директном прогону или неолибералној диктатури

Организација Уједињених нација званично је објавила податке о прогону Хришћана на глобалном нивоу који показују да је 400 милиона Хришћана изложено прогону због своје вере. У 2025. години страдало је око 5.000 Хришћана што је, приближно 13 жртава дневно.

Извештај указује на пораст насиља и правних ограничења наглашавајући да проблем није присутан само у земљама Африке или Блиског истока, већ се све више шири и на Европу.

Подаци за Европу указују на пораст циљаних напада на Хришћане док савремени тренд политичке коректности често доводи до аутоцензуре и повлачења хришћанских ставова пред сукобом различитих култура.

Пооштравање правног оквира у Европи потврђује и чињеница да се поједини грађани изводе пред суд искључиво због јавног изражавања својих верских ставова.

Нажалост, нека врста уљуљканости у једној врсти цивилизације комфора се раширила у Европи па и овде и код нас, и углавном нам не дозвољава да погледамо колико је заправо алармантно и заиста забрињавајуће стање кад је у питању прогон Хришћана, сматра Ђого.

Притом, прогон Хришћана има два вида – један је брутални прогон каквом сведочимо у Африци, на пример у Нигерији, или након распада било каквих политичких система у арапским, северноафричким земљама попут Либије, подсећа Ђого.

„Верска права Хришћана су, нажалост и даље ограничена у огромном броју исламских земаља које уставно предвиђају да Хришћанство практично може постојати само као нека врста другоразредне присутне религије. Али не као нешто што може слободно да се проповеда и исповеда. Међутим, треба истаћи да је хришћанска вера некад прогоњена на много суптилнији, а некад и на јаснији начин у великом делу постхришћанског западног света. Унутар кога било какво исповедање хришћанске вере у јавном простору врло често наилази или на експлицитну забрану, или на неку врсту презира и културе укидања. Тако да нас, у ствари те бројке подсећају на суштину хришћанске вере, јер знамо да је Христос рекао да као што су прогонили њега и апостоле тако ће и сви његови ученици и они који носе његово име – бити прогоњени.“

Осим тога, сведоци смо онога што се на простору Украјине дешава „пред очима целог света“ да је канонска Украјинска православна црква мета практично легитимизованог прогона од стране украјинске државе, подсећа Ђого.

Али и уништавања хришћанског, јерменског наслеђа у Азербејџану, покушаја напада на Српску православну цркву на Косову и Метохији и чак директног фалсификовања историје, тако да прогон Хришћана и даље има велики интензитет и поприма разне облике, додаје Ђого.

Јавна култура хришћанства и протестантизма много се разликује од места до места у САД тако да се не може рећи да је иста ситуација у неком селу на дубоком југу и у ешалонима псеудокултурне и политичке елите у Њујорку или на западној обали, сматра Ђого.

Јавно присуство Хришћанства постало је доста проминентније у политици сходно Трамповом курсу, али са друге стране, како да говоримо о хришћанској нацији или слободи Хришћанства тамо где је „дотакнута површина леденог брега откривањем Епстајнових досијеа“, додаје Ђого.

„Тако да је Америка једно велико бојно поприште унутар кога се и хришћанско наслеђе и једно отворено сатанистичко-антихришћанско деловање сусрећу и сукобљавају и заправо нико ту не може да тврди за себе да је потпуности Америку узео под своје. Политичка елита је углавном, нажалост склона овој Епстајновој класи а народа има много који се труди да на неки начин у некој својој верзији хришћанства живи неке хришћанске идеале. И почесто имате једне добромислеће, али људе који заправо немају никакав глас у америчкој елити тако да тренутно имамо можда и највећи процес удаљавање традиционалног хришћанства у Америци од било какве присутности у америчкој политици.“

Европа живи у једној шизофренији пошто је хришћанство уобличило огроман део европске јавне културе, тако да су, на пример, на застави Велике Британије уплетена два крста – крст Светог Ђорђе као симбол Енглеске и крст Светог Андрије као симбол Шкотске, сматра Ђого.

Скандинавске земље које предњаче у диктатури неолиберализма и са једне стране протерују и протестантско-лутеранско хришћанство док су, са друге стране, њихове заставе, култура и цивилизација и даље обележени хришћанским садржајем, додаје Ђого.

„Најбоље што је Скандинавија дала европској култури, попут Кјеркегора и даље је дубоко хришћанско. Тако да имате заправо ту врсту шизофреније и онда, на неки начин диктатура неолиберализма почесто показује неку врсту кризе па се људи окрећу ка Хришћанству. Али нажалост, процеси атеизације су почесто отишли тако далеко и дубоко да највише што се данас тамо пружа оно што се назива културно или културолошко хришћанство. Ти људи на неки начин хоће да буду хришћани по култури иако можда немају снагу да исповедају хришћанску веру у неком њеном правом облику. С друге стране, управо ту можемо да видимо да се све већи број људи управо окреће православљу – православној цркви у Америци и западној Европи. Зато што траже оно што је постојано, што се не мења, што је заправо истинито и што се неће савијати под налетима разноразних идеолошких ветрова.“

И баш због тога можемо да видимо и процесе покушаја обесмишљавања православне вере кроз оно што се назива „НАТО православље“, истиче Ђого.

Са друге стране, видимо да Хришћанство у бројевима верника, пре свега захваљујући мисијама и даље расте што се посебно односи на православље, каже Ђого и додаје да руска православна мисија у Африци постиже одличне резултате.

„Са једне стране можемо да предвидимо да ће хришћанство и даље да расте, али и да ће и број насилних инцидената против Хришћана, било у земљама Трећег света, било и у земљама Првог света, нажалост да расте. Јер где год се Хришћанство појави, оно, нажалост углавном пролази кроз мучеништво и потврђује своју верност Христу и својој истини. Велике цивилизације најчешће нису баш доброхотне према хришћанству. Ни ова постхришћанска, ни исламска иако се то понекад мало и ублажава због неких геополитичких интереса па се често приказује као готова ствар, као нека врста прошлости. Међутим, није то прошлост тако да можемо да предвидимо и пораст Хришћанства, али нажалост, и пораст мученичког исповедања Хришћанства“, закључио је Ђого.