У време антиљудског деловања на Западу, прогон Хришћана је – „природна ствар“
CC0 / Julián Iglesias / Clavado en una cruz /
Пратите нас
Савремени западни идеолози острвили су се и на своје класике да би директно утицали на стање свести, односно да би репрограмирали културно памћење чији је циљ да генерације више не верују у свој идентитет. У таквој ситуацији на Западу „природно“ је да се прогањају и хришћани каже за „Орбиту културе“ Владимир Коларић, писац и теоретичар културе.
Коларић је недавно објавио књигу „Бити другоме утеха и охрабрење – есеји о хришћанству у култури“ у којој је један од есеја насловљен „Радикалност Достојевског“.
Ако је неко био радикалан у уметности, онда је то био Достојевски, јер читаоци су осећали да им он као писац измиче тло под ногама, дубински их потреса, отвара неке нове путеве и узнемирава их.
„Достојевски је био бескомпромисан и у борби за социјалну правду, правду понижених и увређених, али, такође и у потрази за божанским ликом, по ком би требало живети, а не по инерцији палог света. Био је радикалан у сваком смислу, без обзира што су неке његове визије имале елементе 'ружичастог хришћанства' за шта га оптужује руски филозоф Константин Леонтјев. Достојевски је ваљда желео да Царство небеско постоји још за овог света и тиме је антиципирао како би такав свет требало да изгледа. Радикално је представио зло овог света али и перспективе његовог развоја ка нечему што би он требало да буде“, каже Коларић за „Орбиту културе“.
„Запад штроји себе“ – Антиљудско деловање „културе отказивања“
Талас „отказивања“ Достојевског на Западу у последњих годину дана Коларић објашњава „поразном русофобијом“. А Достојевски је највећа жртва западних цензора зато што је свакако најпознатији и најутицајнији руски писац на Западу, и у том смислу је и највећа жртва. Међутим, „култура отказивања“ нема везе само са русофобијом, јер се на удару нових цензора недавно нашао и Шекспир.
„Запад је самог себе штројио отворено цензуришући и сопствене класике. Савремени идеолози острвили су се и на сопствене класике, а то је потребно да би се директно утицало на стање свести, односно да би се репрограмирало културно памћење. Циљ је да генерације више не верују у свој идентитет. То је добро позната прича и то је, пре антихришћанског, антикултурно деловање и оно је против самих основа једне културе и једног друштва“.
Такво деловање разара било какву културну самосвест и социјално ткиво друштва, изолује појединца од заједнице, породице и друштва. Кад се појединци изолују на тај начин, онда им се одузима хумани модус, јер хуманизам није вера у човека него у људску стварност. Хуманизам је вера да човек континуирано ствара неку културу која даје нека знања и временом их акумулира.
„Ако му то одузмете онда је питање шта то човек јесте. Не само да му одузимате могућност да нађе тај одговор код Шекспира и Достојевског, него и да га нађе у самом себи. Разоружавате га и онда он постаје подложан разним утицајима. То антиљудско деловање је озбиљније него у досадашњим тоталитарним идеологијама 20. века јер дубоко задире у сам људски живот“.
Духовна криза дотиче дно – Хришћанство на удару
У појединим западним државама пописи становништва показали су да су Хришћани постали мањина. Коларић сматра да пакет оспоравања хришћанских вредности на Западу иде уз превредновање вредности у савременим идеолошким парадигмама које атакују на традиционалне вредности и институције и иду на уситњавање идентитета до непрепознатљивости. Идентитети се уситњавају и укрштају на специфичне начине и стварају се микро-идентитети или транс-идентитети који се промовишу наспрам чврстим идентитетима укорењеним у традицији.
„И даље живимо у свету које је обојен Хришћанством, али је Хришћанство на удару. Духовна криза дотиче дно, али опет је реакција на њу и повратак религиозности. Реакција је некад хистерична, претерано идеологизована, али није само то. Зато не треба бити песимиста јер овде је заиста човек јако дубоко угрожен и ту онда долази до једне биолошке одбране. Не треба никад очајавати и не смемо бити паралисани тим тенденцијама, јер то, ипак, раде само људи“.
Прогон Хришћана – „најнормалнија ствар“
Разне „атеистичко-секуларне“ групе шире толику мржњу према Хришћанству да се стиче утисак да би, уколико дођу на власт, прогањали Хришћане горе као у Римском царству. Коларић каже да га чуди таква мржња поготово данас кад Хришћанство није доминантно, никог не угрожава и, реално, није на власти.
„Постоје разне врсте отпора али прво треба имати личну храброст и Хришћани се морају организовати. Поента је имати чврст став, који се неће променити. Друго, увек треба рачунати на тиху већину јер мањина је увек та која је острашћена, а онда учинити колико се може да та острашћена мањина не буде у досегу власти. Наравно, Хришћанство не сме бити идеологија нити изједначено са било којом политичком опцијом као таквом“, закључио је Коларић.
