Исто тако, сматрали су да ће брзом ликвидацијом челних људи у политичком систему и војном апарату отпор америчко-израелском нападу једноставно бити немогућ. Процена је била колико погрешна, толико и банална.
Као у Југославији
Донекле, ово је подсетило на НАТО агресију из 1999. године и убеђење да ће Југославија капитулирати за 7, максимално 10 дана. Својевремено је Махмуд Ахмединеџад објашњавао како се цивилизација стара 2500 година не може поразити од стране нације старе 250 година.
Доживљај рата у Ирану сасвим је другачији од онога што мисле Американци и Европљани, који такав доживљај уопште не разумеју.
Такође, на ирански доживљај рата значајно утичу искуства из Ирака, Сирије и Либије. Шта доноси предаја? Или окупација? Односно: какве су последице одсуства отпора Американцима?
Нити у једну од три наведене државе нису „пристигли“ стабилност, економски просперитет, извесност, слобода и демократија после свргавања старих власти (Хусеина, Асада и Гадафија). Напротив, те земље су брже или спорије утонуле у хаос из ког се не могу искобељати.
Предаја, окупација или пораз, међу већином „етнички шаролике“ иранске популације синоними су за – хаос и хаотизацију. И то ће потврдити већина саговорника, са којима се и даље некако може комуницирати, били конзервативци или либерали, подржаваоци власти или њени критичари, верници или секуларисти.
И то је отисак оних 2500 година трајања цивилизације, на коју су калемљени разни обрасци и на крају крајева – ислам који се обликовао кроз шиитску догматику. Иран, дакле, остаје тврд орах, без обзира што је бруталним разарањима војних објеката, индустријских капацитета и енергетске инфраструктуре већ платио високу цену. Настављањем сукоба, цена ће постајати све виша.
Кардинална грешка Запада
Међутим, ако је већ политички Запад, заслепљен убеђеношћу о сопственој величини и моралној супериорности направио кардиналне грешке у процењивању Ирана, поставља се питање да ли су исто учиниле и арапске земље из непосредног окружења?
Арапи добро познају Персијанце, сунити су у „вековном конфликту“ са шиитима, повезаност две цивилизације има више димензија – историјску, географску, религијску, културну.
Ипак, и поред познавања и повезаности, испада као и да су Арапи остали шокирани иранским одговором. Тако изгледа зато што арапске земље нису одговориле на иранско ракетирање мета на Арабијском полуострву. Потпуно нелогично делује, али у појединим данима више дронова и пројектила летело је ка Саудисјкој Арабији, УАЕ и Катару, него према Израелу. Логика Ирана је јасна и лако разумљива. Гађани су углавном циљеви повезани са америчким војним снагама или израелским обавештајним структурама, па је тако ем уништавана непријатељска инфраструктура, ем су арапске земље из комшилука „натеране“ да ургирају код Трампа захтевајући што је могуће брже организовање мировних преговора. Испоставља се како је иранска процена о нереаговању арапских држава била исправна, па је и бомбардовање из дана у дан настављано.
Немоћ арапских држава
За нападнуте арапске државе ово је јако непријатна ситуација. Прво, показују своју немоћ, а када једном то учине, онда је тешко вратити добру репутацију у наступајућим годинама. Репутација није само ствар престижа, од тога зависе и инвестициони рејтинг и прилив капитала.
Готово је извесно да Манама, Дубаи и Доха врло, врло дуго неће моћи вратити претходну репутацију. Можда то неће моћи учинити уопште. Друго, поставља се питање колико је оправдана стратегија везивања за САД. Стотине милијарди долара потрошене су претходних година на куповину америчког оружја и америчких обвезница, лобирања и спонзорисања. Сазнање да им све то учињено није пружило безбедност представља „тектонски поремећај“ у политичким системима ових држава, без обзира како су ти системи устројени, то јест – каква им је структура. Ирански напади су због тога произвели дубоке кризе у политичким системима (хијерархијама моћи и утицаја) држава арапског света. Треће, у финансијском смислу арапске државе, чија економија зависи од извоза нафте, сваким даном рата губе. Толико губе да је индиректне ефекте тешко и израчунати. Њих овај рат у стратегијском смислу кошта можда и више од Ирана.
Ипак, упркос свим последицама, након првобитног изненађења и арапске државе, суштински су наставиле да „ћуте“. Зашто? Овај рат за њих није донео само непријатну ситуацију узроковану иранским ракетирањима, већ и неповољну стратегијску представу о томе шта се може десити након завршетка рата.
Које су опције у игри?
Опција А је да америчко-израелске снаге сломе ирански отпор и створе услове за „потпуну хаотизацију“ у Техерану. Али, то онда оставља исувише јак Израел на Блиском истоку, толико ојачан да ће постати кључни чинилац регионалне безбедности. Могуће и способан за ново прекрајање граница и стварање Великог Израела.
Опција Б је да из рата изађе Иран као победник, што би онда подигло амбиције шиита у читавом региону и вероватно узроковало промене у политичким системима низа арапских држава.
У преводу, уследили би опасна дестабилизација и унутрашње турбуленције. Због тога, већини арапских држава у региону одговара или да се брзо постигне неки договор и заустави рат или да се Израел и Иран међусобно исцрпљују у овом окршају колико год могу.
У том смислу, алтернатива мировном решењу је „ћутање“ и „чекање“, без директног укључивања у сукоб и уз калкулисање штете која настаје ударима по сопственој територији. Јер, свако укључивање у рат било би погрешно и на дуги рок донело последице, без обзира на чију се страну која арапска држава приклонила. У том контексту, иако су вероватно много тога унапред знале, арапске државе могле су мало шта учинити.