Основна идеја ове врсте терапије јесте да се пуштањем одређених филмова код гледалаца покрену личне асоцијације и емотивне реакције. Ликови и ситуације на екрану често служе као огледало у којем људи препознају сопствене дилеме, страхове или неостварене жеље, а управо тај процес идентификације може бити први корак ка дубљем разумевању сопственог унутрашњег света.
Уметност као лек
Како је објаснио др Михаило Илић, психијатар који на Институту за ментално здравље у Београду са својим колегама са великим успехом спроводи овај вид терапије, уметност јесте нешто што нам осветљава неке од скривених механизама функционисања људске душе на начин на који то можда чак ни наука не може.
„Ја се увек позивам на то да је још и Фројд рекао да он није открио несвесно, да су то урадили много боље уметници пре њега и да је он само открио метод за изучавање несвесног. Ми сложене портрете људског стања виђамо у уметничким делима од када уметничка дела постоје и углавном су нам то можда најинтуитивнији, најсвеобухватнији прикази тога шта значи бити човек и шта значи живети живот“, каже др Илић.
Слично размишља и његова колегиница, клинички психолог Снежана Мрвић, која на питање зашто нам је толико лако да се поистоветимо са ликовима на екрану, подсећа на цитат из књиге „Психијатрија и филм” Глена и Крина Габарда, који гласи: „Да психијатрија није постојала, филмови би је измислили”.
“Један од најтежих задатака, то је некако у људској природи, јесте да ступимо у контакт са својим емоцијама, да их препознамо, причамо о њима и да их показујемо, а када пуштамо филмове на Институту видимо да је нашим пацијентима често много лакше да се идентификују са ликом и да причају о емоцијама тог лика него о сопственим. Тако да терапија филмом може бити један врло лековит метод за све. Наравно, морамо да истакнемо да она не може заменити класичну терапију, али се показала као снажан додатни алат, комплементарни метод који се примењује уз психотерапију и фармакотерапију. Њена предност лежи у приступачности и универзалности јер готово свако може пронаћи причу у којој ће се препознати”, примећује психолог.
На Институту се, кажу гости подкаста “Породично…са Сандром Черин”, пажљиво бирају филмови у складу са потребама групе пацијената, попут “Доброг Вила Хантинга”, “Мале мис Саншајн”, “Добро да боље не може бити”, “Неприлагођена”, “Блистави ум”, “Обични људи”, цртани филм “Душа”... Након гледања следи разговор са терапеутом у којем се анализирају кључне сцене, поступци ликова и емоције које су се јавиле. На тај начин филм постаје више од забаве – претвара се у простор за истраживање личних тема које је понекад тешко отворити директно.
“Ми пазимо да филм некога не узнемири превише у смислу да се особа доведе у стање толико велике нелагоде или анксиозности да не може да учествује продуктивно у комуникацији. Али филм треба да узнемири понекад јер ако је потпуно непровокативан и не изазива никакву реакцију нећемо много тога добити. Дакле, ми гледамо да то буду филмови који ће изазвати један подношљив ниво узбуђења од стране публике, односно наших пацијената да би о томе могло да се прича. Ја бих рекао да баш ти филмови који погоде тај неки златни прозор неког довољно великог, али довољно подношљивог нивоа узнемирености заправо воде у најпродуктивније дискусије и доводе до најдрагоценијих увида“, указује психијатар Михаило Илић.
Шта омиљени филмски жанр говори о особи
Како каже, омиљени филмски жанр доста говори о особи, будући да углавном волимо да гледамо оно што нам у нашим животима, на неки начин, недостаје. То је нека врста покушаја проживљавања нечега кроз фантазију, па ако су нам животи без неких великих узбуђења волећемо трилере, а ако смо усамљени волећемо неке драме у којој су приказани неки дубљи односи.
На питање зашто неки људи избегавају филмове са тежом тематиком, др Илић каже да је то због утиска да су им животи већ довољно тешки па не желе да додају још неког тешког садржаја:
„Али, рекао бих да је то једна врста заблуде и да ако се осећате лоше, исцрпљено, то не значи да треба да бежите од тешких садржаја јер - тешки садржаји су живот. Када нам је тешко филм може само да нам помогне, никако да одмогне. Наиме, управо нам некада таква искуства помажу да „сваримо“ нека сопствена искуства и да нас на неки начин оплемене, јер је једна од главних одлика већине уметничких дела та да у нама изазивају неке дубоке реакције. Те су реакције често помало непријатне или нису баш увек пријатне, али то је та нека врста племените туге које филмови у нама изазивају. Ако се уз филм расплачемо то је стварно нека врста прочишћења и катарзе после које су увек осећамо лакше“.
Колективно гледање филма – терапијски чин
У свету који је преплављен бројним садржајима управо филм може помоћи да боље разумемо и себе и друге, истиче психолог Снежана Мрвић и подсећа да Институт за ментално здравље, у сарадњи са Кинотеком, већ неколико година организује акцију „Лечење филмом“.
„То је заиста била јединствена прилика да публика погледа неке од филмова које смо пажљиво бирали из богате архиве Кинотеке, а након пројекције уследила би дискусија. У оквиру те акције доводили смо стручњаке из области менталног здравља али и стручњаке из филмске, позоришне, музичке уметности и сви заједно смо дискутовали. То је била врло посећена и врло, рекла бих, другачија активност и очекујем да ћемо са тим наставити у септембру“, наводи психолог.
Психијатар Михаило Илић топло препоручује гледање филмова свима, отворено и радознало и што је могуће чешће у биоскопу јер, како каже, искуство гледања филма на великом платну не може заменити ни један персонални екран данашњице.
“Важно је да ми као публика помогнемо да се биоскопи одрже у животу јер је чин колективног гледања филма сам по себи терапијски, а емоције које доживимо на тај начин су много јаче него када смо код куће и гледамо филм сами, посебно на неком малом екрану, лап топу или телефону”, закључује др Илић, који је и један од аутора и водитеља подкаста "Два и по психијатра".
Погледајте и: