Изјава чешког министра спољних послова Петрa Мацинкe да је Чешка признала тзв. Косово „под притиском“, уз помињање утицаја Медлин Олбрајт и веза тадашњег шефа дипломатије Карела Шварценберга са њом, отвара озбиљна питања о природи одлука које су европске државе доносиле 2008. године.
Како за Спутњик каже спољнополитички аналитичар и дипломата др Зоран Миливојевић, оваква изјава представља потврду да су европске државе одлуке доносиле мимо стандарда и норми међународног права, али и не уважавајући сопствене интересе.
Преседан који је отворио Пандорину кутију
Миливојевић указује да се тиме додатно потврђује став Србије да је косовско питање преседан који је отворио Пандорину кутију у међународним односима.
Како наводи, то се данас јасно види кроз актуелне глобалне кризе и спорове – од питања територијалног интегритета до случајева попут Гренланда, Панамског канала, Кубе или Венецуеле.
„Видимо да је то постала дежурна тема и да се поново враћамо на принципе и норме међународног права, без обзира што се оно крши и игнорише. Али сваки резултат и сваки исход мора негде да се подведе под неко међународно право и мислим да је то суштина приче“, истиче Миливојевић.
Он додаје да у таквим околностима Србија има „пуну сатисфакцију“, јер се њени аргументи додатно учвршћују.
Косово као глобално питање
Према Миливојевићевој оцени, Мацинкина изјава показује и да је косовско питање одавно превазишло регионални и континентални оквир и постало тема од глобалног значаја.
Искуства и питања отворена након НАТО агресије на Југославију 1999. године, данас, како каже, добијају додатну тежину, јер се и тада и сада крше међународно право и принципи суверенитета и територијалног интегритета.
Управо зато није случајно што се питање Косова и Метохије поново отвара – али сада у другачијим околностима, када поједине државе почињу да препознају сопствене интересе.
Суштина: Косово као српско питање
Посебну тежину има Мацинкина оцена да је косовско питање пре свега српско и регионално, а не међународно.
„Тиме се јасно показује да је сваки сепаратизам супротан не само међународном праву, већ и интересима мира и стабилности у глобалном смислу“, наглашава Миливојевић.
Према његовим речима, то је додатна потврда да Србија има пуно право да брани Косово и Метохију као део свог суверенитета и територијалног интегритета.
Мацинкина изјава, сматра Миливојевић, потврђује и да није случајно што је 28 држава већ преиспитало свој став о Косову и Метохији, те да се може очекивати да и друге земље крену истим путем у ширем глобалном контексту.
Иако Чешка вероватно неће формално повући признање, могуће је да ће га у пракси игнорисати.
„Не мора да повуче признање, али може једноставно да игнорише тај став, као што је Мађарска радила – тако што неће поступати у међународним процесима који подразумевају да је Косово независно, већ ће се понашати у складу са признавањем суверенитета и територијалног интегритета Србије“, објашњава Миливојевић.
У ширем геополитичком контексту, овакве изјаве уклапају се у тренд јачања суверенистичких политика у Европи и све чешћег преиспитивања одлука донетих под утицајем великих сила.
Зато Мацинкина порука превазилази дневну политику – она отвара питање да ли је признање Косова било резултат међународног права и консензуса или геополитичког притиска, али и наговештава могуће промене у будућем односу европских држава према овом питању.
Погледајте и: