Захваљујући професору Драгану Симићу, не тако давно гостовао је и у Београду, што је важно колико за млађе колеге, толико и за део академске заједнице која се овим темама занима. Ипак, за њега су водећи западни медији затворени.
Дефилују тим медијима разни политички подобни ликови који свашта „сматрају“, тешко их је и попамтити, али за људе са интегритетом и неспорним знањем ту места нема. Дубока држава познатом професору политичких наука са Универзитету у Чикагу никада није опростила тезу изнету 2012. године како би иранско поседовање нуклеарног оружја заправо стабилизовало Блиски исток.
Затим су се на ту тезу надовезале и оне o одговорности политичког Запада, а под тим се првенствено мисли на САД, за избијање рата у Украјини. Сходно својим теоријским поставкама закључио је како претварање Украјине у „западни бедем“ представља егзистенцијалну претњу за Москву и да је оружани сукоб за Русију, иако деструктиван, рационалан избор пошто представља одговор на безбедносне проблеме.
Ударили на јаку фигуру
Ипак, култура изопштавања у овом случају не доноси очекиване резултате. Миршајмер је исувише „велика фигура“ да би се његово мишљење тек тако „прескочило“, па се снимљена предавања или гостовања у разним подкастима шире друштвеним мрежама. Чувено предавање о Украјини од пре десет година, на пример, само на једној платформи има више од 30 милиона прегледа.
Елем, још јуна 2025. године након што је Бенјамин Нетанијаху прогласио победу над Ираном у дванаестодневном рату Миршајмер је ту прокламацију означио бесмислицом и потез израелског премијера упоредио са „карминисањем свиње“.
Ову илустрацију опет је искористио након изјава Доналда Трампа и Пита Хегсета о „победничком“ примирју са Ираном и започињању преговора у Исламабаду.
Ниједан циљ САД није реализован
На чему базира своју трвдњу? САД су ушле у рат са четири циља: промена режима, уништавање капацитета за обогаћивање уранијума, лишавање Ирана балистичких ракета дугог домета и спречавање Техерана да у будућности подржава јеменске Јуте, Хамас и Хезболах.
Ниједан од четири циља није реализован. При томе, треба подсетити да је Трамп 2025. године објавио како су ирански капацитети за обогаћивање уранијума уништени. Зашто се то опет наводило за ратни циљ ако је већ раније завршено?
И не само то, иранске снаге су затварањем Ормуског пролаза (или тачније речено – отежавањем пролазака кроз овај пролаз) индуковале кризу на глобалном тржишту енергената чије ће последице бити веће од Првог нафтног шока. Плус, овоме треба додати и да је Иран „полупао“ америчке војне базе на Блиском истоку грађене и распоређиване деценијама. САД више немају офанзивни потенцијал као раније, њихове војне акције сада више зависе од других фактора и индикатора. Овакав исход чини да је позиција Израела гора од америчке. САД могу преживети без контроле Блиског истока, за Израел се оваквим исходом појављују нове безбедносне, чак и егзистенцијалне претње.
Многи заинтересовани за рат
Авантура у Ирану и амерички пораз свакако ће бити приписани Доналду Трампу, мада је, истини за вољу, овај напад разматран и припреман годинама уназад, може се констатовати чак и деценијама уназад.
У Вашингтону је било и остало превише заинтересованих и мотивисаних да се изврши „масивни удар“ по Ирану, од „нафтног лобија“, преко произвођача оружја, до стратега који су на становишту како се глобална хегемонија може сачувати само великом „ратном победом“.
Подразумева се, међу заинтересованим и мотивисаним су и бројни утицајни представници јеврејске заједнице и „израелске струје“ који утичу (до одређене мере) на процес доношења одлука у америчком политичком систему.
Из овог разлога, пораз у Ирану о ком говори Миршајмер не може бити само изгубљена битка Доналда Трампа, него је то амерички неуспех стратешког карактера.
Овај пораз мења динамику међународних односа, то је почетак утврђивања сасвим новог глобалног поретка, са другачијим правилима игре. Но, иако је то јасно заговорницима реалистичке школе тумачења светске политике, питање је колико то схватају у самим САД?
Прави разлог пораза
Генерално, понајмањи проблем са културом изопштавања је што се „елиминишу“ појединци из јавног простора или са каквих ситних и протоколарних функција. Уосталом, утицајни појединци увек пронађу пут до своје публике. Најзначајнији проблем са културом изопштавања је што се укидају дијалози и полемике, „уништава“ критичка свест, тако и онемогућавају преиспитивања и компарације, услед чега нема ни поимања о реалним дешавањима.
Ово је и разлог зашто САД губе од Ирана. Да је било поимања о реалним дешавањима и стварном односу снага, у ову авантуру не би се ни улазило. Реалност је таква каква јесте, свиђала се америчкој елити или не. Нереалне пројекције могу наштети целом свету, пошто су САД до јуче биле глобални хегемон у једнополарном поретку, али ће дугорочно и најозбиљније наштетити самим САД.
Поновни напад на Иран, о ком се очигледно размишља довео би Вашингтон у још незавиднију позицију, а евентуална употреба (тактичког) нуклеарног оружја до те мере би наштетила САД да се од тога никада не би опоравиле.
У том контексту „канселовање“ Миршајмера више је представљало проблем за доносиоце одлука у Вашингтону, него за професора из Чикага. Култура изопштавања није донела резултат на примеру Миршајмера, но сада се испоставља да консеквенце примене таквог приступа могу бити још драматичније.
Култура изопштавања је пут ка опасном самозаваравању, а то доноси поразе. И то се не тиче само САД, њиховог рата против Ирана и америчке елите. То је правило чија се утемељеност лако доказује.
Погледајте и: