Под притиском и желећи да спасе себе, Ђукановић је потрчао да подржи амерички пројекат без икаквог консултовања јавности, самим тим и без икаквог легитимитета, остављајући трајни проблем по стабилност политичког система.
Косово је једнако актуелно у Црној Гори као и у Србији, до те мере да се слободно може рећи и како га као „своје питање“ више доживљавају у Зети него на Врачару. Наравно, о томе колико питање Косова оптерећује стабилност политичког система не говори се јавно, притисци и даље трају, није то политички исплативо. Ипак, иницирање ове теме као приоритетне није до сада уследило и због могућих последица, односно дестабилизације темеља на којима је грађен политички систем.
Но, пре или касније, то ће се свакако десити, са кампањом Милана Кнежевића или без ње, пошто је потез Мила Ђукановића суштина растурања државне заједнице и свега што је након тога следило.
Праг разоткрио притиске
Косовски пројекат је у то време представљао један од кључних за америчку спољну политику, уложени су невероватни напори у његову реализацију, мада је „српска чаршија“ све време анестезирана другачијим порукама и освртима разних аналитичара који су нешто сматрали. И анестезирање „српске чаршије“ било је део стратегије, требало је отупити силину отпора и утишати гласове оних који су се противили.
Доказ колико су напорно у Вашингтону радили како би издејствовали што је могуће више признања дошао је ових дана из Прага. Петр Мацинка, шеф чешке дипломатије рекао је јавно оно што се по дипломатским кулоарима одавно знало: признање је уследило након притисака Медлин Олбрајт, тадашње државне секретарке САД.
Олбрајтову су Срби по злу запамтили још од деведесетих година ХХ века, њен однос према Београду тешко је објаснити позивајући се на теорије рационалних избора. Једноставно, њено деловање против српских интереса излазило је из оквира рационалности, у бројним ситуацијама постајало чак непојмљиво. Једно је бити непријатељ, нешто сасвим друго заснивати погледе на ирационалном приступу.
Улога албанске мафије
Мацинка није споменуо још један разлог признања, те 2008. године навођен од стране чешких колега по дипломатским кулоарима. Албанска мафија је тада увелико контролисала готово све илегалне послове у Прагу, истискујући друге криминалне групе, што је стварало озбиљне безбедносне изазове, али и указивало да се преко разних канала и са те стране може утицати на процес доношења одлука.
Иначе, расположења за признање међу самим Чесима баш и није било, они који су то заговарали више су деловали „по инерцији“ саопштења из Вашингтона и Брисела, док су се противници организовали и гласно негодовали.
У самом центру Прага, на Тргу светог Вацлава, традиционално су одржавани протести у фебруару са поруком „Косово је Србија“.
Председници Чешке Вацлав Клаус и Милош Земан упркос признању имали су посебан однос према овој теми, који се манифестовао не само порукама, него и конкретним деловањем. Тек 2023. године, након инаугурације Петра Павела за новог председника, Чешка је први пут именовала амбасадора у Приштини.
Истовремено, дипломатско представништво Приштине у Прагу смештено је у истој згради као и Амерички културни центар, у истом улазу, фактички у продужетку огромног објекта амбасаде САД. Дакле, било је проблема и са проналаском објекта, па су у помоћ притекли руководиоци пројекта.
Нова промена тона у Чешкој
Углавном, у Чешкој се након нове промене власти опет преиспитује став према Косову које је министар Мацинка квалификовао „српским питањем“. Свакако, Чешка неће правити „театралне гестове“ и зато се не може очекивати скоро „отпризнавање“.
Но, најављено је да Праг „неће бити сагласан са свим захтевима Приштине“, да је неопходно „компромисно решење“, што је донекле и наговештај да се у будућности може очекивати можда и више од тога. Апсурдно, од Чешке се можда може очекивати више по том питању него од Црне Горе.
Јер, чешка политика не зависи од „косовске теме“. Такозвана „Република Косово“ доживљава се као амерички пројекат, који је подржан да би се релативизовао притисак Стејт департмента и како се не би кварили односи са Вашингтоном.
Црногорска политика умногоме зависи од „косовске теме“. Јер, политика Мила Ђукановића такође је део истоветног америчког пројекта. Ништа ту није било оригинално или аутономно. Распакивање „отпризнавања“ у Подгорици услед тога са собом повлачи и почетак деконструкције структуре која је прављена још од краја деведесетих година ХХ века.
Погледајте и: