Њен утицај није престао ни кад је Иван Васиљевич почео самостално да влада државом. Напротив, имала је огромну моћ на двору и практично читавог живота била сувладар из сенке.
Ана Јакшић се између 1501. и 1506. године удала за кнеза Василија Љвовог Глинског, који је умро већ 1515. године. Њена ћерка Јелена, удала се за московског великог кнеза Василија III и родила му двојицу синова, од којих је један био потоњи цар Иван IV Грозни (1530-1584).
Јакшићи су припадали старом српском племству, приповеда Катарина Митровић, истраживач-сарадник Центра за историјску географију и историјску демографију Филозофког факултета у Београду:
— У питању је породица која је играла значајну улогу у одбрамбеном систему јужних граница Краљевине Угарске од турских напада. Браћа Стефан и Дмитар Јакшић прешли су у Угарску неколико година после пада Смeдерева под турску власт и нестанка српске средњовековне државе, што се догодило 1459. године. Они су, по свој прилици, били синови Јакше Брешчића, истакнутог дворанина деспота Ђурђа Бранковића. Јакша је командовао српским одредом од 1500 бораца који је деспот Ђурађ био принуђен да пошаље Мехмеду Освајачу приликом опсаде Цариграда 1453. године, а обављао је и неке дипломатске послове, због чега је у деспотово име путовао у Дубровник. Стефан и Дмитар Јакшић су у Угарску прешли у другој половини 1464. године на позив краља Матије Корвина, који им је доделио поседе у Чанадској жупанији са центром у граду Нађлаку. Наредних година и деценија Јакшићи су стекли нова имања, углавном се радило о даровима мађарских краљева због њихових заслуга у борби против Турака, тако да су имали простране поседе у Чанадској и Арадској жупанији и Ердељу, односно у Поморишју. Јакшићи су командовли бандеријима (коњичким одредима) који су се прославили у окршајима са Турцима. Те одреде чинили су махом Срби настањени у Поморишју и околним крајевима. Јакшићи су у првој генерацији држали до свог српског порекла, чак су одржавали везе са Светом Гором. Милица, супруга Стефана Јакшића, обавезала се 1506. године да ће манастиру Хиландару годишње даривати 130 дуката.
Како је дошло до тога да су се Јакшићи ородили са великим московским кнезовима, питамо историчарку.
— Стефан и Милица су имали шесторо деце о којој се сачувао спомен у оновременим списима – три сина и три кћери. Једна од кћери, Ана, удала се негде између 1501. и 1506. године за литванског кнеза Василија Љвовог Глинског, који је умро већ 1515. године. Супруга га је надживела више од тридесет година. Иако је трајао кратко, овај брак је био врло плодан, у њему су рођена три сина и три кћери. Једна од њих, Јелена, удала се за московског великог кнеза Василија III. Овај брак потресао је руску аристократију, а о његовој легитимности се расправљало и на Светој Гори. Наиме, Василије III је имао закониту супругу Соломнију Сабурову, коју је против њене воље послао у манастир зато што није могла да му роди наследника. Он је био син Ивана III Васиљевича (1462-1505), великог московског кнеза који је успео да оствари превласт над свим удеоним кнежевинама североисточне Русије, укључујући и Новгород.
Пред крај владавине, Иван III се у повељама потписивао речиима „по милости Божијој господар целе Русије“. Био је ожењен нећаком последњег византијског цара Константина Драгаша, која је такође била српског порекла. После пада Цариграда под власт Османлија (1453) у црквеним круговима се неговала идеја о Москви као трећем Риму. Јелена Глинска је Василију родила два сина – будућег цара Ивана IV Грозног (1530-1584) и Георгија, кнеза Угличког (1533-1584). Иван Грозни је изузетно поштовао мајчину породицу, па је свог ујака, кнеза Михаила Глинског, који је по мајци Ани био Србин, поставио за царског војводу и намесника у Новгороду.
Да ли је заиста породица Јакшић била тако племенитог рода?
За време владавине првог руског цара Ивана IV Грозног извршена је редакција старих српских родослова са циљем да се Јакшићи преко Бранковића и Лазаревића повежу са Немaњићима. Реч је, разуме се, о исконструисаном сродству. Мушки огранак породице Јакшић изумро је још 1543. године. Међутим, састављање родослова Јакшића под називом „Указ о српских царех и краљех и деспотех и великих кнезех“ било је потребно да би се показало како су Јелена Глинска, велика кнегиња московска или српска, како се у овом спису назива, и њен син Иван Грозни, први руски цар, заправо потомци српске светородне династије Немањића.
На питање да ли је још нека Јакшићка била удата за неког руског кнеза или бојара, Катарина Митровић одговара:
— Тетка Јелене Глинске по мајци, Јелена Јакшић, заиста je била удата за српског деспота Јована Бранковића, унука деспота Ђурђа, са којим је имала две кћери. Њен други супруг био је хрватски великаш Иваниш Бериславић, који је захваљујући овом браку понео титулу српског деспота. Јелена је са њим имала више деце, од којих се ћерка Хана два пута удавала за руске бојаре. Први пут за Сангушка, маршала волинског, а други пут за кнеза Збарског. Није познато да ли је Хана имала деце.
