Превлака је припадала Дубровачкој републици, потом Отоманској империји, служила као брана од Млетачке републике. Касније Бока припада Аустроугарској монархији, након тога СХС, односно Краљевини Југославији а потом СФРЈ. Политички поклон и геополитичка важност су, може се рећи, на неки начин заједнички именитељи за оба полуострва.
О судбини Крима и Превлаке, питањима која ове територије отварају и могућем развоју ситуације у Европи и на Балкану, разговарамо са историчаром Гораном Милорадовићем, из Института за савермену историју Балкана. Милорадовић је и научни сарадник Центра за руске студије на Филозофском факултету у Београду.
Питамо га може ли се направити паралела између Крима и Превлаке.
— Оно што је мени занимљиво и што представља паралелу јесте начин на који су се комунистички лидери, који су се декларисали као интернационалисти, као људи који се боре против национализма, у оба случаја показали као врло лукави, промућурни и далековиди националисти.
— Никита Хрушчов, који је, као што знамо, био Украјинац – својој матичној републици Украјини доделио је Крим, потпуно свестан његовог значаја и за Русију и наравно за Украјину. Са друге стране, требало би имати у виду и да су се комунисти за време Југославије трудили да мењају границе у корист својих република. Тако је граница републике Хрватске више пута мењана – на штету БиХ, Словеније, па и Србије у Војводини. Хрватска је испала главни добитник у тим променама граница у време социјализма. Изгледа да су ти лидери били врло осетљиви на територијална питања, имали врло развијен национални осећај и размишљали су деценијама унапред шта ће бити потребно и погодно за њихове будуће државе.
Данас се по штампи питање Превлаке помиње разним поводима. Ипак, какав је коначно правни статус полуострва Превлака на улазу у Бококоторски залив?
— Оно што могу да вам кажем у вези са Превлаком је то да њен статус заправо није решен. Према договору са почетка деведесетих година када је председник СРЈ био Добрица Ћосић, то је питање остављено да се решава касније, договором двеју страна – значи СР Југославије, односно једне од наследница, Црне Горе, и Хрватске. Такође, било је предвиђено да се иде на међународну арбитражу, ако не буде могуће да се то питање реши преговорима. Ниједна од те две варијанте није до сада реализована, тако да и даље остаје отворено питање чија је Превлака.
Како би се могла завршити међународна арбитража?
— Ако би се ишло на међународну арбитражу, мислим да свакако Црна Гора има много боље аргументе. Ово говорим, јер сам утврдио чињенице истражујући по архивима. Превлака је додељена Црној Гори као саставни део јужне војно-поморске области у Југославији. Центар те војно-поморске области је био у Котору. У једном решењу, које дефинише територију јужне војно-поморске области, тачно се наводи да је то и Превлака заједно са целом Боком Которском уз цело црногорско приморје, закључно са линијом коју река Бојана чини протичући од Скадарског језера до мора. Тако да, што се тиче докумената, то је ван сумње.
Како је и зашто, то постало спорно питање, ако је све тако јасно?
— Одговор на то питање може се наслутити на основу неких других докумената. За време СФРЈ, водила се својеврсна борба за територију међу републичким, односно националним руководиоцима. Свако се трудио да за своју републику заузме што бољу позицију. Они очигледно нису сматрали да ће Југославија вечно трајати и размишљали су о временима која ће доћи после ње.
Да ли су то била тајна документа, и да ли је у тренутку одвајања дела територије једне републике и припајања другој шира јавност то знала, да ли је било дискусије, јавне расправе?
— Једна од особа непосредно упућених у ствари које се тичу Превлаке био је Едвард Кардељ, који је у то време био председник савезне владе. Укључена су сигурно била и два потпредседника владе – Александар Ранковић и Ђилас. Тито је свакако био упућен, као председник државе и министар спољних послова и одбране. Али и остали који су чинили врх тадашње државе. Сви они су учествовали у поклањању Превлаке Црној Гори. Међутим, од 1952. године, када је то решено, до 1991. године када се Југославија распала, било је много прилике да се разни документи склоне, сакрију, прикрију и да се у јавности створи другачија слика о томе. И ово што се сада дешава, односно ова увереност да Превлака припада Хрватској, у ствари је последица спретног манипулисања документима и јавношћу о тој теми.
Као стручњак који се овим темама бави дуго, како сагледавате могући развој ситуације у Европи, а посебно на Балкану, а све у светлу недавних догађаја?
— Свет је последњи пут дељен на крају Другог светског рата. Тај свет је тако врло прецизно и изгледао до слома Совјетског савеза и до урушавања источног војно-политичког савеза. После тога, наступио је период новог дефинисања, односно преуређења света. Пре свега, ту мислим на Европу, али требало би имати у виду и да су се земље ван Европе нашле у тој ситуацији када су све варијанте могуће. Све док је Русија била слаба и у дефанзиви, сва питања су била отворена, што се добро може видети на примеру бивше Југославије.
Међутим, с обзиром на то да је Русија успела да се економски опорави, донекле поврати своју некадашњу војну моћ и на многим кључним територијама и своје дипломатске позиције – сада заправо почиње фаза прецизнијег дефинисања односа у међународној политици. А то је оно што се заправо и дешава, нарочито на оним тачкама које су стратешки важне. Управо ове тачке се налазе у медијској жижи и зато се око њих воде дипломатске битке. Не очекујем да ће ту бити неких већих сукоба, јер они једноставно не могу да се воде између нуклеарних сила.
У сваком случају, почиње једна нова фаза дефинисања пре свега простора источне Европе. Да ли ће се то на источној Европи и завршити и на који начин ће се то одвијати, не знам. Ипак, мислим да бисмо ми на простору бивше Југославије морали да будемо свесни да имамо много отворених питања, а да ниједно није решено. За сва та питања на централном и западном Балкану – мислим да ће сада почети један талас њиховог решавања. Не мислим да ће то бити нарочито бурно, али све последице тих конфликата који су се дешавали током деведесетих заправо су само замрзнути разним међудржавним споразумима и уговорима који су донети под притиском.
