Раније у Бриселу премијер Турске Ахмет Давутоглу такође је објавио да ако не желе да нас узму у ЕУ, ми нећемо седети замрзнути. Историја ће одлучити.
Уопште, сличне изјаве лидери Турске давали су и раније. Али сваки пут оне су биле привезане за неки конкретни догађај. Тако је средином децембра Ердоган изнео оштру критику ЕУ. Тада је изјавио да Брисел нема право да држи Турској предавања из демократије, пошто је она сама у стању да Европљанима одржи такву лекцију. Ердоганова изјава је дата у контексту осуде хапшења 20 особа у Турској, коју је изнела ЕУ. Међу ухапшенима били су и познати новинари који су се сумњичили за везе са антивладиним покретом.
Овог пута притисак Турске на ЕУ везан је за проширење турско-руске сарадње у сфери енергетике. Пошто је у току своје посете Анкари председник Русије Владимир Путин саопштио да је решио да преусмери Јужни ток у страну Турске, европски експерти су признали чињеницу осетно повећаног утицаја Турске, како у региону Блиског Истока, тако и јачање њене позиције у преговарачком процесу о ступању у ЕУ. Поред тога, када је Турска одбила да се придружи западним антируским санкцијама због кризе у Украјини, изјавила да је спремна да пређе у узајамним обрачунима са Русијом на националне валуте, означила перспективу придруживања зони слободне трговине са Евроазијским економским савезом, на Западу је почело озбиљно да се говори о томе да он може да изгуби Турску. Између осталог, на то отворено упозорава Брисел бивши министар иностраних послова и заменик канцелара Немачке од 1998. до 2005. године Јошка Фишер. Према његовом мишљењу, епоха када је Запад гледао Турску као зависног партнера, одавно је прошла. Данас је ова држава чланица велике двадесеторице и за разлику од многих земаља ЕУ, темпо њеног економског развоја изазива поштовање.
Ипак, то се практично не одражава на односе Брисела и Анкаре. Зашто? Има неколико разлога. Један од њих састоји се у томе што актуални спољнополитички дневни ред Турске не одговара Бриселу, који се плаши да ће чланство у ЕУ ојачати позиције Турске на Блиском Истоку, а не позиције Европе.
Други разлог је у томе што се Европа отворено плаши да Турска, уместо да оперише у њено име у дубини евроазијског континента, у првом реду мирно окупира прво саму Европу. Зато је парадокс у томе, како констатује познати писац Орхан Памук, што ако су још пре мање од 10 година Турску сматрали скоро Европом, и њено учлањење у ЕУ је изгледало као питање времена, данас је Турска далека од Европе као никад. А британски Гардијан сматра да сада Европа престаје да буде за Турске континент чаробних нада и легенди. Није случајно турски колумниста Ђокхан Беџик истакао на страницама издања Заман да Турска преживљава чудна времена, пошто је њена дипломатија научила да користи искуство „балансирања између супротних политичких полова“, а сада је време да стекне навике доношења нових самосталних одлука. Другачије се просто не може.
