Заједно са Домеником Куириком у дискусији је учествовао и Елизео Бартолази, експерт за питања геополитике из италијанског Института за геополитичка истраживања, који је био очевидац трагичних догађаја на истоку Украјине.
Елизео, ти си много пута био у Донбасу, непосредно на линији фронта. Какав је то рат?
- Да, био сам у Донбасу много пута. И рат који сам видео ужасан је, ма шта Кијев говорио о антитерористичкој операцији. Када тамо дођеш, одмах се нађеш у епицентру конфронтације страна, које користе тешко наоружање, тенкове, артиљерију. Тамо су на све стране ровови и ископани су за дуг период. Али поред бојевих дејстава има и цивила. Ми одлично знамо да украјинска артиљерија стално гађа Доњецк, знамо и за последице тих напада, за то да се уништавају школе, болнице, стамбене четврти.
Месецима италијанска штампа није ни реч писала о том конфликту. Шта ви мислите, Куирико, зашто ћуте о рату који бесни на свега два сата лета од Италије?
- То је је пре не италијански, већ општи европски проблем. То што се дешавало у Источној Украјини, још раније на Криму и сада се дешава у регионима о којима говоримо, сведочи да Европа није ефикасна и да није у стању да води јединствену спољну политику. Европљани почињу да осежају тешкоће када се проблем од строго економског претвара у геополитички, дипломатски и војни. Мени делује врло цинично жеља да се не примећује оно што се дешава, како се не би преузимао на себе терет решавања проблема.
После кланице у редакцији Шарли Ебдо, у свету се подигао талас солидарности са жртвама терориста, у Паризу је одржана манифестација у којој су учествовали шефови држава. Ипак, поводом Донбаса, где сваког дана гине на десетине људи, никакве демонстрације се не организују. Куирико, шта ви мислите, зашто? Зар тамо живе људи другог реда?
- По мени, ствари нажалост стоје управо тако. Морам да признам да због географске блискости неки догађаји нас брину више од дугих. Дешава се емоционална реакција, све остало почиње да се разматра као „обична“ људска трагедија. Треба рећи не само да све жртве гину без кривице, већ и да штампа не врши свој главни задатак, тачније не усмерава колективни поглед тамо где страдају људи. Штампа је избегла задатак ради којег је стварана. А поред одговорности штампе, треба говорити о одговорности политичара, и то много озбиљнијој.
Не сме се заборављати на ратове, о њима треба говорити. Захваљујемо свим новинарима који представљају читаоцима веродостојне чињенице, ризикујући сопственим животом.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/news/2015_01_28/Donbas-Neisprichani-rat-5703/
