Од 1993. готово да није било школске године током које су сви часови трајали 45 минута. Штрајкови са часовима скраћеним на 30 минута, уз повремену потпуну обуставу наставе, постали су константа српског школства. Актуелни штрајк просвете, који је дебело загазио у трећи месец, само је један од многих који су задесили српско школство.
Председник Уније синдиката просветних радника Србије (УСПРС) Драган Матијевић каже да ће се штрајк просветара наставити, а да евентуални прекид зависи од Министарства просвете.
„Немамо ниједан разлог да прекинемо штрајк, будући да имамо најмање плате у јавном сектору. Недавно је премијер рекао да је просечна плата у Србији прешла 50.000, а наша је пала испод 40.000 динара“, каже Матијевић за Спутњик.
Од последњег повећања плата у просвети, 2008. године, њихова реална вредност је стално падала, а само су једном за то време, 2011. године, плате просветара усклађене са растом цена на мало. У том периоду било је неколико повећања плата у јавном сектору која су заобишла просвету. Али их смањење плата (и пензија) није заобишло.
„Нашли смо у буџету средства која би могла да покрију враћање наших плата на претходни ниво, али се Влада Србије понаша као да јој је једино стало да нам отме тих 20 милиона евра на годишњем нивоу, не размишљајући колико губи на дуге стазе. У последњих десет година, око 6.000 доктора наука напустило је Србију, што ће државу дугорочно коштати шест милијарди евра. Ако се настави тренд одласка најшколованијих, Србија ће за неку годину постати држава стараца и необразованих“, оцењује Матијевић.
У прилог тој тврдњи говори чињеница да је Србија шампион у одливу мозгова. Прецизније, од 144 земље на свету, само три имају већи одлив мозгова од Србије. Просветари сматрају да је и то резултат односа државе према просветним радницима. Због таквог односа, просветни радници су већ две деценије „социјални случајеви“.
„А како да не штрајкујемо? Свестан сам како то утиче на ђаке, али стање у просвети је ужасно. Откад радим, већ 15 година, стално нам се смањује плата. Живимо све горе. Имали смо два повећања плата, за време министара Гаше Кнежевића и Слободана Вуксановића, и не знам колико смањења. Са незапосленом супругом и двоје деце, само ми још нос вири изнад воде“, каже Александар Лазић, професор Средње медицинско-техничке школе „Жикица Дамњановић“ из Смедеревске Паланке.
Подсећа да су у последње две деценије, не само због штрајкова, него и због нестанака струје или грејања у школама, ученици често имали скраћење часова. Тако је, на пример, у Средњој школи „Гоша“ у Смедеревској Паланци седам година (од 1993. до 2000. године) била скраћена настава због недостатка грејања. На нивоу Србије, најгоре је било 1999. године, јер током бомбардовања три месеца нису школе радиле, а остатак школске године ученици су имали скраћену наставу.
Уз све то, буџетска одвајања за образовање у Србији су међу најнижима у и у Европи и у региону, што је, како сматрају синдикалисти, други кључни проблем просвете у Србији.
Александар Лазић, који је са 42 године припадник последње генерације која је основну и средњу школу завршила без „скраћивања часова“, каже да је свестан какве то последице оставља на ђаке.
„Ђацима који похађају часове од пола сата поједностављује се градиво и њих је немогуће објективно оцењивати. Таква деца не стекну праве радне навике и имају поремећај пажње. Због њих су се појавили разни ’Мегатрендови’. Приватни факултети су нужност да би ове генерације могле стећи диплому без много труда. Проблем нас као друштва је то што су нам сад на власт дошли такви лажни доктори наука“, каже Лазић.
Међутим, економиста Горан Николић сматра да је образовање област која је највише напредовала у последњих неколико деценија и то илуструје податком из кризних осамдесетих година прошлог века, када је свега десет одсто младих одлучивало да студира, док је данас тај проценат изнад 50 одсто.
„Образовање је направило помак и, какво год оно било, осветлало нам је образ, јер производи много већи број факултетски образованих људи. Можда је просек знања свршених студената мањи него некад, али је чињеница да имамо више школованих људи, док је број оних изузетних у најмању руку исти као некад. Уз то, сетите се какве смо ми идеолошке глупости учили а шта уче данашња деца. Кад је реч о приватним факултетима, од укупно 56.000 студената у Србији, само их је 7,5 хиљада на приватним факултетима“, каже Николић.
На примедбу да лоше плаћени професори не могу на најбољи начин обављати свој посао, он каже да су они углавном ентузијасти, заљубљеници у свој посао који представљају бољи део друштва. Не улазећи у оправданост захтева штрајкача, он каже да се у Србији знатно мање из буџета издваја за образовање, али да би се проблем могао решити увођењем платних разреда у јавни сектор, при чему би просвета боље прошла од остатка администрације.
