Изложба „Николај Краснов – руски неимар Србије“ отворена је у Архиву Југославије на дан те установе, 21. јануара 2015. Представљено је више од 250 експоната, планова, скица, цртежа, идејних пројеката, већином оригинала. Први пут су се у јавности појавила оригинална дела Николаја Краснова, која се чувају у фондовима Архива Југославије и Историјског архива Београда.
Поред оригиналних докумената, изложбу чине и материјали из Архива САНУ, Музеја Српске православне цркве, Народне библиотеке Србије, Музеја науке и технике и Задужбине краља Петра Првог.
На идеју да представе рад Николаја Краснова у Србији аутори Ранка Рађеновић и Милан Медаковић, стручњаци Архива Југославије и Ђурђија Боровњак из Историјског архива Београда дошли су радећи пројекат о руским лекарима, емигрантима у бившој Југославији.
„Дошли смо на идеју за пројекат о Краснову зато што се ближила 2014. година, 150 година од његовог рођења. Зато смо одлучили да, у сарадњи са Домом руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ из Москве, у главном граду Русије и у Београду представимо и рад овог изузетног ствараоца. Било нам је важно да људима који годинама пролазе поред његових величанствених дела објаснимо ко је, када, како и зашто изградио управо такве грађевине“, каже Ранка Рађеновић.
Миљеник цара Николаја II
Николај Краснов је рођен октобра 1864. у Подмосковљу, а студије сликарства, вајарства и архитектуре завршио је у Москви. Држава је у дванаестогодишњем дечаку препознала велики таленат, послат је у престижну школу за сликарство, вајарство и архитектутру у којој школовање траје 10 година. Школа се плаћала, а Краснов је успевао да плати школарину тако што је учествовао на конкурсима и освајао награде. Када је завршио школу, држава га шаље у Јалту и тамо врло брзо постаје Главни градски архитекта.
У Јалти уређује обалу, просеца канале, уређује улице, гради палате. Врло брзо постаје миљеник цара Николаја II, гради чувени Ливадијски дворац. Краљево окружење, велики кнезови, такође желе да имају раскошне палате, а све највеће и најлепше грађевине су његових руку дело.
После Октобарске револуције и Николај Краснов напушта Русију. Преко Турске и Грчке бродом 1919. године стиже на Малту. Са породицом живи у избегличком кампу и издржава се тако што приватним лицима ради аквареле за ситан новац.
„Није познато како су за њега чули руски емигранти који су боравили у Србији, односно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, али Удружење руских инжењера и техничара га 1922. године позива и Краснов у априлу исте године стиже у Београд“,
каже Ранка Рађеновић и додаје да велики архитекта одмах добија посао у Министарству грађевина, не као редовни чиновник, јер је страни држављанин, већ по уговору који се обнавља сваке друге године. После животарења у избегличком кампу на Малти, Краснов поново ради, у Архитектонском одељењу за монументалне грађевине, под српским именом Никола“, додаје Ранка Рађеновић.
Рађање новог Београда
Иако у лету живота, има 58 година, очигледна је радост у његовом стварању, он се просто размахује, сада може да покаже и своје искуство, а не само таленат.
Занатско искуство и таленат Николаја Краснова потпуно мењају изглед Београда, али и дају печат мањим градовима у Србији. Краснов је пројектовао све најважније административне зграде у Београду, тадашње Министарство финансија, данашњу зграду Владе Србије и зграду тадашњег Министарства шума и руда, пољопривреде и вода, данашње Министарство иностраних послова.
Затим пројектује зграду Архива Србије, која је прва наменски грађена зграда за архив на Балкану. Један од највећих пројектних и градитељских подухвата је изградња моста краља Александра I. Истовремено, Краснов се бави унутрашњом декорацијом Народне скупштине, уређује и парк испред Парламента.
Уређује и Двор на Дедињу, те цркву Светог Ђорђа на Опленцу. Са групом уметника Краснов иде по српским средњовековним манастирима, копира фреске и ради предлошке за мозаике. Пројектује и мање монументалне објекте, зграду Поште у Панчеву, школе по Србији, а у Београду Коњичку школу претвара у позориште, садашње Југословенско драмско.
Краснов је обнављао и народно градитељство, између 1929. и 1930. године иде по Србији са групом уметника, скицира и обнавља куће. Учествује у реконструкцији врата Петроварадинске тврђаве.
Пројектовање меморијалних објеката је посебно поглавље у његовом раду. Највећи и најважнији споменици подигнути у знак сећања на страдале српске очеве и синове, војничко гробље на Зејтинлику код Солуна и костурница на грчком острву Видо, његово су дело. Радио је и типске споменике за погинуле за отаџбину и спомен-чесме, неке су реализоване, а од неких су остали само пројекти.
Краснов је дао и идејна решења за одликовања, Орден Југословенске круне, Орден белог орла, Орден Андреја Првозваног. Многима је, уз Орден Светог Саве, и сам одликован.
Мајстор детаља црта и неколико варијанти дијамантског броша за краљицу Марију. Све су пред посетиоцима изложбе у Архиву Југославије. Брош, направљен у Берлину, краљица Марија је била приморана да прода на аукцији у Лондону.
Намера аутора изложбе била је да покажу невероватну разноврсност рада великог неимара. Деведесет одсто радова су оригинали. Многи документи и скице се први пут показују јавности, укључујући и његова документа и заоставштину са Малте.
Краснов је покушао да из Русије на Малту повуче своју уштеђевину, како би пристојно живео у избеглиштву, а сва сачувана преписка са државом представљена је на изложби. Најживописнији су акварели из приватних збирки. Они прецизношћу четкице откривају велико искуство аутора, а разноликим бојама његов фантастичан креативни занос и моћ запажања сваког детаља.
Мајстор детаља
Припремајући изложбу, аутори су наилазили на бројна изненађења и чињенице које ни они, као добри познаваоци дела славног архитекте, нису знали.
„Када смо тражили скице за лустере, први пут смо нашли различите варијанте лустера. У неким ранијим делима аутора који су писали о Краснову могли сте да нађете поједине радове, али открили смо нешто што у тренутку када смо кренули да радимо нисмо имали представу да постоји. Заправо, нисмо имали представу колико је плодан био Краснов, али открили смо га као врхунског цртача, уметника. Имате ситуацију да архитекта има задат пројекат и он то без проблема уради, а када треба да ради различите варијанте, он се нађе у невољи. Краснов је просто уживао у варијантама. Задати пројекат радио је у много примерака“, каже Милан Медаковић.
„Из Музеја Српске православне Цркве добили смо аквареле објеката различите намене. Не само да смо их ми видели први пут, већ и јавност. Није се ни знало да постоје. Кад смо покуцали на њихова врата рекли су, нешто има, дајте да видимо. Добили смо свежњеве на којима је била прашина и завезан канап, знали смо да нису коришћени“, додаје Медаковић.
Руски архитекта био је омиљен међу сарадницима у Београду, звали су га Чича Краснов. Сарађивао је са најзначајнијим именима српске архитектуре – Петром Поповићем, Драгутином Маслаћем, Момиром Коруновићем и Милицом Крстић.
Краснов је до савршенства довео и сликарске радове. Исто као што је обраћао пажњу на детаље када је радио архитектонске планове зграда, тако је и сликао. На једном делу плана су цртежи по чијим се мерама изводе груби радови, а на другом акварел на коме се види како зграда изгледа споља. На шемама је цртао људе, како би наручилац пројекта имао представу о реалним димензијама објекта.
Николај Петрович Краснов, уметник који је својим делом обележио читаву епоху у историји Србије, преминуо је у Београду, децембра 1939. године. Сахрањен је на руској парцели Новог гробља у Београду. Дизајнирао је и свој надгробни споменик.
