Воли да седи у парку ниже Југословенског драмског позоришта. Обично одабере клупу крај које се укрштају пролазници, запослени у новом здању Народне банке Србије или службеници оближњих министарстава, па и чиновници у самом седишту Владе. Парк је пре неколико година „реновиран“. Дрвеће је проређено, уграђена је савремена расвета, постављене су модерно дизајниране канте за отпатке, стазе некада посуте туцаником су проширене и поплочане.
Пристојно одевен послован свет журно пролази крај „његове“ клупе. Свима је заједнички озбиљан израз лица. Није ни чудо – у кругу од стотинак метара, дуж Немањине улице, решавају се ствари од пресудне важности и за државу и за народ. Немају баш сви времена напретек, нису баш сви докони, неко о свему мора да води рачуна. Уосталом, макар један од тих уредно одевених људи сигурно брине и о њему. Добро, можда не o њему лично, по имену и презимену. Али, то је сасвим извесно, неко брине о бескућницима и онима без посла (укупно узевши, а изражено у процентима). Њега, лично, не виде. А ако га и примете на клупи, онако недолично обученог, не баш чистог, полуобријаног – избегавају да га погледају у очи. Окрећу главу. Што им он не замера, јер докле би се стигло када би свако гледао сваког. Одоцнило би се с пословима у згради Народне банке, у министарствима, у Влади…
Тако је у преподневним часовима: службеници се укрштају, обично препрече парковском стазом крај „његове“ клупе. Журе из Немањине у улицу Светозара Марковића… И обрнуто… Утрчавају и истрчавају из утробе нове подземне гараже… Касне на пословни ручак у ресторану „Мањеж“… Ако неко и застане, ако пожели да предахне на клупи, никада не бира место крај њега, макар и да су сва друга заузета. То се баш никада није догодило – да било ко застане, а камоли седне близу тог човека.
Не застаје нико чак ни у поподневним часовима, када парком пролазе они који би да купе или су већ купили карте за најбоље позоришне представе у држави. Он, лично, није никада гледао ниједну од тих представа у Југословенском драмском позоришту, али мора да су веома добре. Јер, зашто би се, у смирај дана, испред позоришног улаза, окупило толико финог света који се љупко осмехује и узбуђено жамори. Он, лично, није никада гледао ниједну од тих представа, али је познате глумце и режисере виђао. И позоришни прваци пролазе крај „његове“ клупе, иду на пробе. И они делују замишљено, можда у себи понављају текст који би требало да изговоре, можда су забринути за вечерњи наступ, да ли ће игроказ успети, да ли ће на публику оставити повољан утисак. Па је сасвим нормално да га ни они не виде.
Пролази свет. Пролазе дани. Месеци. Он седи на „својој“ клупи и када киша упорно дроби, и када се скрама поледице на све ухвати, и када због сунца ваздух уститра и проври. Седи и гледа људе, иако се људи понашају као да он не постоји. А ако га неко којим случајем и уочи, намах окреће главу као да нема шта да се види. Што њему не смета. У супротном, постидео би се, јер и сам веома добро зна да изгледа „боже, саклони“.
А онда се све променило. С пролећа, ове године. Случајно. Нашао је неко кученце. Псето је имало огрлицу. Биће да је било расно. У сваком случају било је умиљато. Мало и живахно. Имало је племенит изглед, симпатичну њушкицу, поткресан реп, сјајну, белу длаку, додуше по крајевима нерашчешљану и веома прљаву. Спрва је очекивао да ће се појавити хистерична власница или набусити власник. Али, то се није догодило. Да ли је напуштено или се изгубило, то више није било важно – он је нашао кученце или је кученце њега нашло. Све што је имао од хране делио је на равне части. Од онога што има: пола је за псића. И то прва половина. Кученце га је гледало захвално.
Међутим, то није било све. И пролазници су престали да скрећу поглед. Више нико не би минуо онако, тек тако. Свако би макар одмерио псића, неко би успорио, неко чак застао… Па се збило и да му се један од тих, вечито намрштених, обратио:
– Што је леп!
Па се збило и да га је једна госпођа, мада је деловала охоло, питала:
– Јаој, тако је сладак! А, како се куца зове?
– Ђорђе Ђорђевић! – изговорио је без размишљања своје име и презиме, можда зато што се раније није досетио да кучету надене какво уобичајено псеће име.
– Па, то је за људе… – устукнула је госпођа.
Али, кученце је опет извело нешто неодољиво, мрднуло је ушима, махнуло оним скраћеним репом… Госпођа се осмехнула, и сутрадан изнова пролазећи крај „његове“ клупе, питала:
– Ђорђе Ђорђевићу, како си?
Не, није се обратила њему, гледала је у пса, али је то било довољно да он одговори:
– Добро је, како сте Ви?
– Добро сам, добро… Јаој, како си ти лепо васпитан керић! – одвратила је задивљено.
И тако су, временом, почели да застају строги службеници Народне банке, уздисани чиновници министарстава, брижни намештеници Владе, замишљени глумци и режисери Југословенског драмског позоришта, узбуђени гледаоци игроказа… И сви су псићу запамтили име. Сви су му тепали и исказивали радост што га изнова виде. А он је, увек расположен за причу, одговарао у име кучета. У име Ђорђа Ђорђевића. Без обзира на то што никог и даље није занимало како се он зове.
© Горан Петровић
