Да ли ће Железара Смедерево свој 102. рођендан дочекати са стратешким партнером америчком компанијом „Есмарк“ или ће Влада Србије посегнути за „планом Б“, према најавама би требало да буде познато данас.
Преговори око закључивања уговора између Владе Србије и руководства „Есмарка“ почели су 27. јануара. Првобитно је планирано да буду завршени 1. фебруара, али су продужени. Према писању медија, последњих дана преговори трају даноноћно.
Суштина овако дугих преговора су спорне гаранције од 15 до 20 милиона долара које Србија тражи од „Есмарка“ као гаранцију да ће производња у Железари бити настављена, односно да неће напустити Србију након што потроши постојеће сировине. Од ове компаније тражено је да најмање три године не смањује број запослених и да повећа производњу на милион и по тона. Такође, споран је захтев „Есмарка“ да Влада Србије буде гарант за кредит од 200 милиона евра који би узела ова компанија. Због захтева америчке компаније за кредитну гаранцију, током преговора Влада консултује и представнике ММФ-а пошто се Србија у аранжману са овом финансијском институцијом обавезала да неће гарантовати за нове позајмице државних фирми.
Без отпуштања радника
После тендера отвореног 9. Јануара, Влада Србије је, као једину валидну прихватила понуду компаније „Есмарк“ за куповину 80,01 одсто капитала Железаре. Власник преосталих 19,99 одсто би остала држава Србија.
Према условима тендера обавеза купца Железаре биће да до краја 2016. године покрене производњу у високој пећи два (која ће радити са најмање 50 одсто капацитета), а да истовремено одржава пуну производњу високе пећи један. Такође, државни повериоци ће Железари отписати дуг са стањем од 31. децембра 2013.
Оснивач и први човек „Есмарк стил групе“ Џејмс Бушар је раније изјављивао да ће та компанија, уколико победи на тендеру, у српску челичану уложити 400 милиона долара у наредних неколико година, као и да неће бити отпуштања. Он је истакао да би „Есмарк“ само у 2015. инвестирао 28 милиона долара, како би се покренула друга висока пећ која већ неко време не ради.
Железара која тренутно запошљава око 5.000 радника основана је 1913. као Српско акционарско рударско топионичарско друштво — САРТИД. Данас ова компанија производи око 350.000 тона челика, а њени производни капацитети су око 2,2 милиона тона. Вредност производње је 340 милиона евра, а пуним капацитетом могла би да достигне милијарду и по евра. Према подацима из тендера, вредност новчаног капитала Железаре је 16,7 милијарди динара, док је неновчани капитал око 2,7 милијарди.
Држава Железари месечно даје 8,5 до 10 милиона евра. Железара банкама дугује 260 милиона евра, добављачима 120 милиона и за сировине још 145 милиона евра.
Од „Ју-Ес-Стила“ до „Есмарка“
Железара Смедерево је први пут продата након стечаја у марту 2003. америчком „Ју-Ес стилу“ за 23 милиона долара. Од тада до почетка 2012. била је велики извозник и обухватала је око 13 одсто укупног извоза Србије. Пошто је „Ју-Ес Стил“ фебруара 2012. саопштио да се повлачи из посла због огромних губитака и пада цена челика на светском тржишту, Влада Србије је откупила за један долар и поново постала власник Железаре.
Србија покушава да прода ову фабрику од априла месеца 2012. кад је расписан први тендер за продају. Међутим, „Урал вагон завод“ који се једини јавио на јавни позив, није доставио обавезујућу понуду. Српске власти су након плана да се Железара прода за један долар уз услов да купац уложи у модернизацију, разговарале са потенцијалним инвеститорима и стратешким партнерима али до сада није било конкретних договора.
Економиста Стојан Стаменковић изјавио је октобра 2013. да је Железара Смедерево била кандидат за гашење још пре 30 година, али да то политички није било изводљиво. Стаменковић је тада подсетио да је свака република бивше СФРЈ имала своје губиташе и истакао да је држава инфлацијом затрпавала губитке.
Већина економиста данас је сагласна да је Железари неопходан нових власник јер је питање колико држава Србија може да издржи финансирање ове фабрике.
Из Владе поручују да гашења неће бити и да ако не дође до закључивања уговора са „Есмарком“ имају резервни план.
Премијер Вучић је као могућност навео да би могао бити формиран менаџмент у који би били укључени најбољи кадрови за куповину сировина и продају челика, а производња би била настављена под пуном контролом државе. За сада та могућност, према споразуму са ЕУ и ММФ-ом, не постоји али ће се више знати после окончања преговора са америчком компанијом.
