Био је на снази само 55 дана.
„Сви смо криви; и ја сам сам често грешио; трудимо се да се сви исправимо и опростимо узајамно једни другима".
Овим речима се кнез Милош измирио са побуњеницима предвођеним кнезом Милетом Радојковићем, који су наоружани и у великом броју кренули за Крагујевац да захтевају ограничење кнежеве власти.
Било је то месец дана пре него што је усвојен први српски устав, познат као Сретењски. Устав је усвојен на данашњи дан пре сто осамдесет година и био је, у то време, један од најлибералнијих у Европи.
Кнез Милетина буна и кнежев пристанак на промене
Побуни су се придружиле и друге народне вође, попут Стојана Симића, Аврама Петронијевића, Милисава Здравковића Ресавца и рођеног брата хајдук Вељка, Милутина Петровића. Ова буна је, по свом вођи, остала упамћена као кнез Милетина буна и била је последња и једина успешна побуна против Милошеве самовоље. Кнез Милош, стари политички лисац, више није имао куд. Морао је да пристане на ограничење своје власти.
Током двадесет година владавине полунезависном Србијом, кнез Милош се често суочавао са заверама и побунама и увек је успевао да изађе као победник. На тај начин, успео је да уклони све старе устаничке вође које би могле да угрозе његову власт. Ликвидирао је Петра Молера и Павла Цукића, Марка Чарапића, Радича Петровића и многе друге који су се усудили да у питање доведу његов ауторитет. Међутим, када је избила Милетина буна, јануара 1835, Милош више није имао савезника међу српским старешинама.
Побуњеници су знали да са Милошем не смеју да се играју дајући му времена да се прибере, већ су захтевали да Устав буде донет у најскорије могуће време. Кнежев секретар, Димитрије Давидовић, одмах је почео да израђује нацрт устава. Скупштина је заказана за Сретење господње.
Нацрт устава који је Димитрије Давидовић израдио није први нацрт устава који се појавио у Србији. Још за време Првог устанка је кнез Родофиникин, руски изасланик, израдио нацрт устава који никада није усвојен. Хатишерифима из 1830. и 1831. године било је предвиђено ограничавање кнежеве власти.
Француски изасланик гроф Бое ле Конт израдио је један нацрт устава, што је Димитрију Давидовићу умногоме олакшало посао. Нацрт Сретењског устава био је завршен за двадесетак дана.
Устав је рађен по узору на француску Декларацију о правима човека и белгијски Устав, али се добар део његових одредаба ослањао на домаћу традицију. Током израде и доношења Устава нису обављане никакве консултације са сизеренским (цариградским) и покровитељским (петроградским) двором, што је, вероватно, имало утицаја на краткотрајност Устава.
Сретењски устав подељен је на 14 глава, које обухватају 142 члана. Највише чланова (30) посвећено је „Књазу Србском". Кнез је светла, неприкосновена и ником одговорна личност у земљи. Он има право законодавне иницијативе, помиловања, давања одличја, „благородства" и држања „Књажескога совјета".
Државни савет „највиша је власт у Србији до Књаза". Он је чувар законитости и правде и „руководи законодавством".
Народна скупштина је по Уставу имала сто депутата, заседала је једном годишње и била законодавни чинилац само у финансијској области јер се без њеног пристанка не би могао „наложити или ударити… никакав данак".
У Сретењском уставу читаво једно поглавље посвећено је грађанским правима — „Општенародна права Србина". Прокламовани су принцип једнакости пред законом и судом, неприкосновеност иметка и право потпуног располагања њиме, слобода вероисповести… Даље се каже да нико не може бити кажњен ван закона и без пресуде надлежног суда. Свим Србима отворен је пут према свим звањима. Роб постаје слободан чим ступи на тле Србије. Сви Срби дужни су да служе војску; заслужни уживају државну пензију.
Замерке великих сила и суспензија Устава
Велика народна скупштина почела је са радом на Сретење Господње, 15. фебруара (2. фебруара по старом календару) 1835. године. Окупило се око 2.400 званичних представника и око 10.000 знатижељних људи. На кнежевој ливади поред цркве била је подигнута трибина за кнеза, његову породицу и најистакнутија световна и духовна лица.
Првог дана, кнез је у престоној беседи рекао да народу дарује Устав, што је примљено са одушевљењем.
Другог дана рада, Скупштини су прочитани Устав и указ о оснивању Државног савета. На Устав су положили заклетву кнез и посланици испод нове заставе, отвореноцрвене, беле и „челикасто угасите" боје са грбом Србије, која се вијорила на свечаној трибини. Увече је изведен ватромет.
Трећег дана, Скупштина је предала кнезу раније припремљене поклоне, у знак срећног окончања послова с Портом — сабљу с натписом „Благодарна Сербија Књазу Свому Милошу Првому" од бриљаната на рукохвату, са кнежевим иницијалима и грбом Србије на корицама, и слично украшен путир.
Сретењски устав био је на снази свега две седмице пре него што је привремено суспендован због противљења великих сила. Трајно га је суспендовао кнез Милош непуне четири недеље касније. Русија је посебно замерила што јој Устав није послат на одобрење пре усвајања на Народној скупштини и објављивања у штампи. Подржале су је Турска и Аустрија, док је код француских посматрача Сретењски устав сматран непримереним времену и постојећим условима.
Чим је суспендовао Устав, кнез је упутио наредбу властима да му хитно врате одштампане примерке који су на Скупштини раздељени народу. Од тада је поседовање Сретењског устава постало опасно.
Кнез Милош је упорно бранио своју апсолутистичку власт, не дозвољавајући да се ишта од ње пренесе на Савет. То му је полазило за руком до 1838. године, када је морао да устукне. Такозваним Турским уставом био је присиљен да дели власт са Саветом, што њему није одговарало, па је абдицирао.
