Дела Данила Киша упознајемо још током школских дана, као део обавезне лектире. Ипак, литерарна заоставштина овог писца служи као важан путоказ у сазревању и спознавању себе током целога живота.
Иако су његова дела захтевна за читање и далеко су од онога што се данас сматра популарном литературом, Киш се сврстава у ред омиљених домаћих писаца, на чији се утицај позивају и многи савремени аутори.
Узор генерацијама
У разговору Спутњик, књижевник и професор Михајло Пантић оцењује да је Данило Киш вероватно један од последњих писаца који су живели у времену када је књижевност била важна сама по себи и као таква.
„Данас је књижевност важна једино ако је у контакту с неким другим великим наративом, као што су историја, политика, идеологија, а естетска њена функција је потонула у дубину. Код Киша је она на површини.“
„Данило Киш је постао парадигматичан писац, не само у смислу да је писац лектире, школски писац на којем се образују нове генерације читалаца, него је парадигматичан и у смислу схватања естетских вредности и у смислу разумевања улоге и функције писца у времену које је остало иза нас“, каже Михајло Пантић.
Он подсећа и на својеврстан парадокс, који се огледа у чињеници да је Киш за живота био „писац за писце“, односно аутор чија су се дела читала само у уским литерарним и интелектуалним круговима, да би у деценијама после смрти стекао мноштво поштовалаца међу обичним читаоцима и статус класика.
Његовој популарности допринела је у одређеној мери острашћена полемика о његовом делу „Гробница за Бориса Давидовича“ (1976), односно тврдње да је реч о плагијату. Дело је преведено на многе језике, а о њему су писали најпознатији светски писци друге половине 20. века, попут Јосифа Бродског, Милана Кундере, Ђерђа Конрада, Петера Естерхазија или Вилијама Т. Волмана.
Прекретница у српској прози
Књижевник, песник и књижевни критичар Гојко Божовић истиче да је књижевност Данила Киша „велики догађај“ не само у његовој генерацији, него у свим генерацијама читалаца и писаца после њега.
„Киш је и у поетичком и у тематском смислу променио српску прозу, његове књиге есеја, његове приче и романи представљају прекретну тачку у савременој српској књижевности. Све генерације писаца и читалаца које су дошле после њега опредељивале су се према његовом делу и на њега се данас позивају писци и читаоци потпуно различитих погледа на књижевност и свет. Ја у томе видим једну могућу дефиницију класика“.
Божовић, чија је издавачка кућа „Архипелаг“ објавила Сабрана дела Данила Киша, према замисли Мирјане Миочиновић, сматра да дело овог писца представља трајно и драгоцено сведочанство о једном добу.
„Кишово дело је једна велика прича о 20. веку, и са становишта појединца, јединке суочене с удесима и вихорима историје, и са становишта породице која се ломи и нестаје у удесима и ужасима историје, политичких и идеолошких трвења, а то је и прича о свету који се драматично мењао у 20. веку и који се суочавао са све већим историјским, политичким и идеолошким изазовима.
Ако читамо Киша, боље разумемо не само његово доба, него боље разумемо и себе саме у времену данашњем и у изазовима с којима се ми сами суочавамо“.
Почаст Кишу
Поводом 80. годишњице рођења Данила Киша „Архипелаг“ је приредио мултимедијални програм у Дому омладине Београда, на ком је одржан разговор на тему „Данило Киш или последње прибежиште здравог разума“ и приказана телевизијска драма „Ноћ и магла“ редитеља Славољуба Стефановића Равасија из 1968. године.
О популарности Кишове књижевне заоставштине међу свим генерацијама читалаца сведочи и податак да је сала Американа, у којој је програм приређен, била пуна до последњег места.
