Спутњик је истраживао зашто је у Србији давалаца мало, да ли је у питању ниска свест људи о значају корака који може да спасе неколико живота или држава још није нашла прави начин за промоцију тог хуманог геста.
Чему кампања и картице
После више од деценије промоције донорства преко Војно медицинске академије и Клиничког центра Србије, Министарство здравља је тај посао поверило Управи за биомедицину. Међутим, тај податак још није дошао до грађана.
После телефонског лутања између клиничких центара сазнала је да по своју картицу мора да оде лично, јер слање поштом тренутно не функционише и да је најважније да се, пре потписивања, консултује са породицом.
"Сам мој чин се третира као позитиван став о донирању органа и трансплантацији, јер у тренутку, на пример, моје мождане смрти, породица је та која свакако на крају пресуђује. Код нас је такав закон. Уколико се члану моје породице, који би у том тренутку био уз мене, супруг, дете, мајка, имо негативан став и не свиђа му се да ја на онај свет одем без свих органа, мој пристанак и моја донорска картица не значе апсолутно ништа. Чему онда цела кампања и картице", пита се Маријана Рајић.
Правилно информисање о донорству је најважније, али је у нашој земљи компликовано. Поред информација на званичним сајтовима здравствених установа, активно је и неколико удружења грађана која донорство промовишу. То код потенцијалних давалаца ствара забуну, јер неке невладине организације нуде слање донорске картице поштом, а поједине болнице се тиме не баве.
У Министарству здравља Републике Србије упутили су нас на Управу за биомедицину, посебно тело Министарства, које се, између осталог, бави и промоцијом трансплантације органа. То је и једно од места где се може потписати донорска картица.
У свету постоје две врсте сагласности, објашњава за Спутњик први човек Управе за биомедицину Министарства здравља др Ненад Милојичић.
"Подразумевана сагласност је случај када се сматра да су сви грађани неке државе донори, осим ако нису потписали своју изричиту забрану за донирање органа. Друга је, такозвана, информисана сагласност, која је на снази у Србији и Немачкој, где је потребно да породица да своју сагласност за донирање органа. У Републици Србији већина донора до сада углавном није имала потписану картицу, али се сматрало су пристали. Причали су о томе са породицом пре мождане смрти, породица је сматрала да би они хтели да завештају органе", каже др Милојичић.
Он подсећа да је донорство узвишени чин помоћу кога један човек може да спасе неколико живота. Тренутно се у Србији могу завештати бубрег, срце, плућа, јетра, панкреас и рожњача. У нашој земљи је прошле године урађено 37 трансплантација бубрега, четири трансплантације јетре и пет пресађивања срца. Операције се обављају у Клиничком центру Србије, на Војно-медицинској академији, у Универзитетској дечјој клиници у Београду, Клиничком центру Војводине и Клиничком центру у Нишу.
Значај потписивања картица
Подразумевана сагласност, по којој су сви грађани донори, практикује се у суседној Хрватској. У тој земљи дугогодишња кампања је уродила плодом, прошле године имали су 148 донора. Уз Шпанију, Хрватска је водећа у свету по броју давалаца — има 34 донора на милион становника. У Србији их је прошле године било 22. Можда и зато што чињеницу да се о донорству може информисати и у Дому здравља, мало ко зна.
"Није крајњи циљ само издати донорску картицу, људима треба приближити значај програма трансплантације органа, да за живота донесу одлуку да у случају њихове мождане смрти буду донатори органа. Да упознају своје најближе са том одлуком, а тек онда, ако стигну, да потпишу донорску картицу. Неко може бити давалац органа и ако нема донорску картицу, јер тимови за трансплантацију и координатор позивају пре операције чланове најуже породице да добију сагласност за узимање органа. Не искључујем могућност да се временом Србија приближи Закону о подразумеваној сагласности, али до тада ће проћи пуно времена", оцењује професор Максић.
И поред чињенице да је органе особе која је доживела мождану смрт могуће донирати уз сагласност породице, донорска картица је неопходна, кажу стручњаци, јер подиже општу свест о значају донорства. Картицу је могуће потписати и у дому здравља, код изабраног лекара.
Процењује се да би у нашој земљи требало да буде милион и по до два милиона потписаних картица, да би сваки грађанин био упознат са значајем донорства.
Да ли је спуштање промоције на ниво примарне здравствене заштите решење, знаћемо тек за неколико година. Оно што је већ сада добро, то су наши лекари, који у великом проценту успешно пресађују органе.
Они подсећају да је много већа вероватноћа да нам буде потребан орган, него да га дамо. Јер мождана смрт има мали удео у укупном броју смрти.