У Русији званично ради готово три милиона иностраних грађана. Готово исто толико њих ради на црно. Пре свега неколико година тај однос је био другачији: илегалних имиграната било је четири пута више од оних који су добили неопходне папире за рад.
Од ове године, правила за оне који не поштују закон постала су строжа, променили су се услови за улазак и боравак у земљи и управо је то, тврде у ФМС, помогло да се ситуација промени.
Већина странаца који у Русију долазе да раде по правилу се добро сналази у пословима за које нису потребни образовање или квалификација — као домари, камионџије или продавци.
Први човек Федералне миграционе службе Константин Ромодановски каже за Спутњик да, према расположивим подацима, на црно ради 2,9 милиона радника, док њих 2,7 милиона ради у складу са законом.
„Према нашим подацима, оних који раде у складу са законом има 2,7 милиона, а 2,9 милиона људи ради на црно. Укупан број миграната у земљи се смањује. Мислим да је један од фактора економија. Други је то што смо уредили њихов боравак у Русији. Они су увидели реалну опасност од казне“, објашњава Ромодановски.
Нема јединственог става о томе да ли је потребно више иностраних радника или се може без њих, али преовладава мишљење да је за руску економију оптималан број радника-имиграната око шест милиона. Према неким проценама, Русији би било комфорно и са 20 милиона имиграната, а према званичној рачуници није јој потребно више од 11 милиона радника из иностранства.
Они који се залажу за смањење миграционог прилива, упозоравају на то да заједно са странцима у земљу долази и много проблема, као што су, рецимо, криминал и културне противречности. Међу аргументима је и бојазан да имигранти одузимају радна места локалном становништву.
Руководилац Научног савета за историјску демографију и историјску географију Института за руску историју Валентина Жиромска сматра да таква страховања нису оправдана.
„Имигранти су неопходни и они не могу да буду конкуренција локалном становништву у областима као што је, рецимо, грађевинарство. Неквалификовани и полуквалификовани радници у градским домаћинствима — тамо је њихов рад неопходан. Одрицати се тога не би било исправно због тога што локално становништво за такве послове није заинтересовано. У сфери интелектуалног рада, за имигранте је компликовано, јер морају да се навикну на нову средину, да се укорене, да добију озбиљно образовање у Русији. И тада се може говорити о новом поколењу. Они који долазе на пола године или годину нису конкуренција“, напомиње Жиромска.
Рад имиграната у економском смислу је повољнији за многе послодавце. Инострани радници, посебно они који раде на црно, мање су захтевни од локалних житеља и њихова плата је неколико пута мања.
То је посебно очигледно у великим градовима, у које долазе да раде не само странци, него и Руси из других региона. Како би се изменила ситуација и преусмерили миграциони токови, треба се сетити искуства Совјетског Савеза, сматра Јелена Јаковљева, професор катедре економске теорије Државног универзитета у Санкт Петербургу.
„Људи су се груписали по одређеним специјалностима, па је њихово пресељење у одређене регионе организовано плански, најчешће у регионе Сибира и области у којима је тек освајана територија, где су се градили објекти, електростанице, путеви. Због тога, по мом мишљењу, треба се сетити те праксе“, каже Јаковљева.
Циљана припрема кадрова из иностранства у Русији већ постоји. У Киргизији жене уче да шију, а мушкарци да зидају. Како су рекли у ФМС, нови центри за адаптацију имиграната појавили су се у Тамбову и Оренбургу. Тамо предлажу не само да се имигранти обучавају, него и да им се дају преференције за добијање дозволе за рад и права на боравак.
