Географија, неспоразуми

© Flickr / Helen Cookилустрација
илустрација - Sputnik Србија
Пратите нас
Књига исправки (III)

Гледано оком камере са неког од сателита у орбити, а кажу да их сада већ има на хиљаде — планета изгледа као плава лопта, спој океана и континената, као чудесна кугла која још увек кружи задатим прaвцем. Међутим, није сасвим сигурно када ће та њена предвиђена путања у васионском реду бити промењена, када ће земљана чигра малаксати и нестати у тами као да никада није ни постојала. Ко зна, можда се то догоди сутра, а можда кроз неколико стотина милиона година.

Нешто ниже, изнад Европе, изнад Француске, гледано кроз прозор путничког авиона — Земља се зелени. Тек ту и тамо се виде насеља, расуто просо кућа и зграда, влати ауто-путева, сићушна дела човекових руку, трагови људског присуства. Како се авион полако спушта, тако се увиђа не само колико је Париз велик, већ и како је складно размерен, као можда ниједна друга светска метропола. Да, узбудљиво је видети Париз из ваздуха, тај прецизно фасетирани кристал међу градовима, чије перспективе воде, разводе светлост. Или је, можда, светлост била та према којој је престоница Француске вековима стварана.

Гледано кроз ветробанско стакло аутомобила, рецимо такси-возила — Париз оправдава све што је виђено из ваздуха. Сада посматрач има утисак да се налази сред тог кристала, тог драгуља, а хиљаде прозора париских палата, вила и зграда, чак и окна на скромним мансардама, љескају задивљујућом лепотом, па се путник пита: можда је савршенство ипак могуће?!

Опет, гледано кроз прозор градског аутобуса, који је спорији од аутомобила — очаравају многе појединости дуж булевара, хармонија купола, стаменост фасада, елеганција мостова на Сени, спој старог и новог, монументалност великих и интимност малих тргова… Чини се да у Паризу ништа није тек тако. Зато, можда није случајно ни то што аутобус управо пролази кроз Седми арондисман. Да ли оно на уличној табли пише: Rue de Babylone?

Дабоме, коме је до приснијег доживљаја града може изнајмити бицикл — да би тек тада осетио лакоћу, безбрижност по којој је Париз познат широм света. Са бицикла се боље види, не само свака зграда, већ се боље виде и људи, та мешавина домаћих и странаца, преливање нијанси пути, префињена одећа и колорит ношњи, то како пролазници уживају у сваком кораку пуном живота. Иако живот није подједнако леп за сваког, он се, ипак, живи — у Паризу. А то је, зар не, нарочита привилегија.

И, као што је знано, сваки град се најбоље може сагледати — „с ногу“. Човек који се креће пешице, а ако није од оних поводљивих, па жури само зато што сви други око њега журе, може према својој мери да корача и види више. То не значи да ће све и разумети, али да види више, то може. Само ако гледа. И не само да може да види, већ може и да осети свежину из малог парка у којем седе пензионери… И не само да може да омирише свежину париских вртова, већ може и да проба кафу коју послужују у оном тамо бистроу… И не само да може да осети укус кафе и пецива, већ може и да такне, под јагодицама може да искуси и мекоћу кашмирних марама изнетих испред бутика… И не само да овде-онде може нешто да додирне, већ може, у шетњи, да слуша и гласове других људи. Који претежно говоре на француском. Па се чуло слуха додатно изоштри на гласове неког другог језика. Примера ради, енглеског. На том језику се споразумевају два човека сред плочника Rue de Babylone. Јасно је, по нагласку, да то ниједном од њих није матерњи језик. Али, као и свуда на свету, на енглеском се најлакше споразумевају. Први је средовечан странац. Он на енглеском пита где је најближа станица метроа. Други је овдашњи старији господин, чак времешан, негованог изгледа. Он на енглеском објашњава да је то ту, одмах лево, па десно, а онда опет лево, иза угла… И када му понестане речи, он се љубазно нуди да пође са средовечним странцем, јер и иначе иде у истом правцу. Тако се и дешава да двојица људи заједно настављају улицом. Господин пита странца да ли је први пут у Паризу и како му се свиђа град.

Гледано „очима“ саобраћајних камера на стубовима расвете и „очима“ сигурносних камера испред продавница и банака — све делује још успореније. Двојица људи иду улицом и срдачно разговарају. Наравно, камере не бележе одговор: да је странац задивљен, и како с правом велича лепоту Париза. Господинов израз лица је задовољан. Мада веома добро зна у каквом граду живи, то је ипак за понос. А онда он пита странца одакле је. Овај одговара да је из Београда, из Србије. Да сигурносне камере не успоравају, можда се не би ни видело — господин незнатно застаје, чак се и корак-два одмиче, па као да схвата да је његов гест непристојан, са једва приметним грчем на лицу тражи начин да забашури своју реакцију. Стручњаци за говор тела лако би могли да растумаче да му је непријатно. Стручњаци за читање са усана лако би могли да растумаче да он каже како је једнапут био у Москви! Истина је, међутим, да због овог малог неспоразума нико не би прегледао снимке сигурносних камера. Али, ако би их и прегледао, могао би да види грч на лицу средовечног странца, то како се он уозбиљио, на часак збунио, на корак-два одмакао… А ако би онај који прегледа снимке и читао са усана, могао би да растумачи како странац, на енглеском, у намери да сада он повреди овдашњег господина, каже да је једанпут био у Лондону! У сваком случају, на успореном снимку се види како двојица увређених људи и даље иду плочником Rue de Babylone, али више не говоре, мада у говору тела обојице има нечег веома љутитог. И тако замичу за први угао, где ће их „преузети“ друге „очи“ других сигурносних камера. Ти снимци, и то како се растају без речи, хладно, могу се такође видети. Ако је коме до тога уопште стало!

Гледано оком камере са неког од сателита у орбити — наша планета изгледа савршено, као „рај Божији“. Исто тако складно се и окреће, кружи као чудесна кугла која још увек иде задатим правцем. Али, није сигурно када ће та њена предвиђена путања у васионском реду бити промењена, када ће земљана чигра малаксати и нестати у тами. Ко зна, можда се то догоди сутра, а можда кроз неколико стотина милиона година. Наши се мали неспоразуми, чак и они веома велики, не виде. Они су у космосу као ништа. Па су и мање од тога. Они не постоје. Или, а ни то није немогуће, неко види баш све? 

© Горан Петровић

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала