Сергеј Безруков, један од најпопуларнијих руских глумаца, биће гост ФЕСТ-а. Српској публици ће се представити филмом „Злато“ у коме игра главну улогу.
Безруков је, како Руси кажу, глумац са хиљаду лица. Има невероватну могућност трансформације и може да игра, практично, сваку улогу. Његов филмски опус веома је богат, али ништа није сиромашнији ни позоришни. Знају га по улогама Јесењина, Пушкина, Јешуе, Љермонтова, али и бандита и полицајца, јапија и обичног човека…
Однедавно има и своје позориште, уметнички је директор Московског губернијског театра, а стиже и да се бави проблемима културе у патријаршијском савету за културу.
Српска публика памти га по серији „Бригада“ која је код нас емитована под називом „Сашина екипа“. Саша је заправо, освојио цео свет. То за глумца баш и није добро, јер после таквог успеха углавном му нуде сличне улоге, од њега се не очекује ништа ново. Питамо Безрукова како је успео да се „одлепи“ од Саше.
„Тако што нисам хтео да наставим да глумим лик бандита. Уследиле су улоге милиционера. Пошто је милиционер антипод бандита, почели су да ме поистовећују са поручником Кравцовим. То је народна серија који се приказује и данас, током читаве године за празнике. Приказују често и њене делове. Песма о брезама је постала национална песма, пуно се пева, па су се Сергеј Безруков и та песма практично поистоветили, иако то није моја песма, већ групе „Љубе“ и Игора Матвијенка. Постао сам подвојена личност: бандит-милиционер. Важне су и моје раније улоге пре Саше и позориште, а после тога су кренуле друге серије, појавио се Јесењин. Мени је било најважније да ме не памте по улози бандита, него по разним улогама. Успео сам. Код нас у Русији смо успели“.
— Није био само Јесењин, после је „дошао“ и Пушкин. Право је чудо са таквим успехом играти та два толико различита песника…
„Најважније је сигурно не зауставити се на томе због чега су те заволели и пробати нешто друго, можда ти се посрећи и свидиш им се и у некој другој улози, у неком другом својству. Овде у Русији многи имају посебан однос према улози у „Мајстору и Маргарити“ — то је изузетна улога, и допада се многим људима и гледаоцима. Деци се свиђа Виктор Сумароков, то је дечији филм, веома омиљен код нас у Русији, за њих сам витез. Филм се често приказује на телевизији. За сваког по нешто. Од последњих радова истакао бих филм „Висоцки — хвала ти што си жив". То је, исто тако посебна улога, веома тешка… за мене је било веома важно да се испробам у различитим улогама и да ризикујем — ко не ризикује, не побеђује.
— У Београду сте били Јесењин, и доживели сте овације бројне публике у Руском дому. Јесењин је на неки начин обележио ваш живот, али веза с песником је на неки начин судбинска, настала је пре него што сте на сцени постали Јесењин. Имате и исто име.
„Да, мени су име дали у част Јесењина, и у породици је постојао култ овог песника. Отац је играо Јесењина у телевизијској опери Агафоњикова. Он је први глумио Јесењина на телевизији. Имао је тада 24-25 година, био је млад, изузетан глумац, плав, прави Јесењин и јасно је зашто се још тада заљубио у песника. Васпитавао ме је уз Јесењинову поезију, још од раног детињства. Прва песма коју сам научио била је „Бела бреза под мојим прозором". Још од детињства сам маштао да играм Јесењина. Дошла је 1995. година, 100 година од песниковог рођења. Мој отац је написао драматургију „Чудни ниткови“ на основу Јесењинове поеме, а потом ју је понудио разним позориштима. На песников рођендан, многа позоришта су бирала представе о Јесењину.
Иако је нудио многим позориштима, она су била сумњичава, зато што је „Чудни ниткови“ веома снажно дело. Отац је на сцени приказивао убиство Јесењина, и они нису хтели да дижу велику буку око тога. Потом је позвао Позориште Љермонтова али му је речено да они немају никога да глуми улогу Јесењина. Директорка је питала: Можемо ли да видимо вашег сина Сергеја, он је глумац?
Отац је увек веровао у моју звезду и сматрао да је управо 1995. година, стогодишњица од рођења Јесењина, веома важна година да му се оствари сан да види сина као Јесењина.Те 1995.године то се практично догодило, захваљујући њему, његовој енергији, његовом темпераменту. Управо те године, новембра месеца, изашао сам на сцену Љермонтовљевог позоришта. То је прва велика сцена на коју сам изашао као глумац. Први пут на великој сцени, и одмах у улози Јесењина!
Доживео сам прве овације у животу. Са двадесет и две године ја сам још увек био непознати глумац. Када сам изашао да се поклоним сећам се да сам се страшно бојао, душа ми се кидала, сваку сцену сам играо као да је последња у животу. И кад сам изашао да се поклоним, чуо сам овације. Дворана је просто експлодирала. То је био тријумф. Плакао сам, и отац је плакао, наравно, зато што смо победили. Ми смо победили управо 1995. године. То је била судбина. После смо почели да маштамо о филму о Јесењину. Срећан сам што је на Првом каналу, централном каналу, приказан филм „Јесењин“. Ми смо први показали верзију убиства, јер је било веома храбро, на централном, државном каналу приказати верзију песникове смрти која се разликује од званичне. То је било храбро. Веома храбро. То је наша, уметничка верзија, јер нико не зна како се то заиста десило. Ми смо убеђени да се ради о убиству, и приказали смо на Првом каналу, оно што смо сматрали потребним. То се десило те 2005. године.
Потом је дошла представа „Исповест хулигана“. Надам се да ће она бити приказана и у Београду, јер то је права поезија. То је два сата Јесењина. То су моје песме са стиховима Јесењина. Прати ме изузетан балет. Изузетни играчи. Оркестар уживо.“
- Било би лепо, у Србији и знају и воле Јесењина.
„Наравно, хтео бих да прикажем и српским гледаоцима одличну представу ’Исповест Хулигана‘, у којој је у стиховима представљен читав песников живот. Почиње се интервјуом Јесењина, пошто је након путовања у Америку држао предавања, а у сали су људи умирали од досаде, тражили су од њега да рецитује. Он је сам признавао: Другови, ја не умем да држим предавања, говорићу вам стихове. Тада се све мењало.
Носили су га на рукама. Као режисер, ишао сам тим путем. Одговарао сам на питања као Јесењин, почињао сам потом да рецитујем и певам. Представу сам засновао на његовом стиху: „Много сам песама, говорио о себи". То је Јесењин који пева песме на основу својих сопствених стихова и рецитује своје стихове. Био сам у Канади са том представом, у Америци…
— Након Јесењина сте били Пушкин. Ту је сасвим другачија ситуација. Јесењин — то сте Ви. Не физички, али Ви сте, како кажу, „златни дечак“. Међутим, Пушкин нисте Ви. То је сасвим други човек. Можете ли да направите паралелу?
„У октобру ћу имати 42 године, то је страшно много када знаш да ће Јесењину увек бити 30 а Пушкину 37. Били смо вршњаци, а сад сам ја старији од тих великих људи, генија, који јесу различити, али без обзира на то, постоји нека енергија која их спаја. Јесењин је увек подражавао Пушкина. Цилиндар, штап, кравата. Увек је хтео да личи на Пушкина. На неки начин, тај Сергејев сан се испунио једном у животу. Играјућу Пушкина, ја сам играо Јесењина. Он је заиста хтео да буде као Пушкин. Надимак Јесењина из Богословске школе, био је Пушкин. Тако су га звали јер је писао стихове, имао плаву косу, био је песник.
Јесењин је маштао да буде славан као Пушкин. Желео је да и њему буде подигнут споменик у бронзи. Он је то и предвидео, а 1995. године на Тверском булевару му је подигнут споменик. Сада, код нас, Пушкин и Јесењин стоје на Тверском булевару.“
— Тако и треба да буде. Изгледа као да је прилично лако играти Јесењина и Пушкина, зато што њих одавно нема и за публику, Ви сте њихово оваплоћење. Али Висоцог се многи сећају, и сви су желели да га виде живог. Ви сте могли да им покажете свог Висоцког. Али сте се одлучили да га „оживите". Успели сте да га покажете публици управо онаквог какав је био. То је био велики ризик.
„То је било веома важно. Гледаоцу би тешко било да разуме Висоцког. Њега људи толико знају да је било потребно створити веран лик. Колико се у томе успело код гледаоца, не знам, али је било уложено много снаге, и физичке и менталне, сва снага је отишла на то. И маска и технологија су биле јединствене. Сећам се и када су наручивали у Холивуду маску, покушавали су да нађу некога ко ће од мог лица направити лице Висоцког. Холивудски стручњаци су одбили, рекавши да су господин Безруков и Висоцки сувише различити, и да је то немогуће. Наши стручњаци су то успели да ураде и поносим се што је наш велики уметник Петар Гаршењин препородио лице Висоцког. Ја сам живео са тим лицем.
— То је било веома опасно?
„Било је опасно. Имао сам проблеме са здрављем. Хвала Богу све је прошло, али је било важно изменити лик да би људи поверовали. Тема је веома шкакљива, веома сложена, јер је за основу узета 1979. година. Веома опасно време, време тешке болести, страшно време. Време када је песник био незадовољан собом, када се болест ширила, доживео је клиничку смрт. То је филм о васкрснућу песника. Он је умро да би му Господ поклонио још целу годину. Његов син Никита Висоцки каже да је управо те године Висоцки написао изузетне, филозофске стихове. Господ бог му је поклонио читаву годину. У тој години коју му је Господ поклонио, посто је изузетан песник. Да би се то све одглумило, било је потребно гледати много документарних филмова, јер Висоцког има много на снимцима са концерата. То је било веома важно, тешко, али веома важно. Тежак посао.
— Како сте се осећали кад је одлучено да име глумца који игра Висоцког остане тајна?
„Био сам спреман за то. Није било потребно скретати пажњу на глумца, то би сметало да филм буде прихваћен. Овако су гледаоци имали прилике да гледају реалну причу са Владимиром Висоцким, а име глумца им није одвлачило пажњу. Можда је неко хтео види разлику, неко је нагађао, гледао у очи, покушавао да распозна глас, али сви су пратили причу, што је било јако било ми је драго. Али, и на крају и на почетку ја сам био на то спреман да нико о никад не каже ко је био Висоцки.“
— Све те улоге од вас су створили најпопуларнијег глумца у Русији. Како се носите са том невероватном популарношћу?
„Ја само радим. Тренутно сам уметнички директор Московског губернијског театра и зато бих јако желео да и Србији покажем представе нашег позоришта. Ми имамо шта да покажемо. Поносим се тиме што је у овом театру био Емир Кустурица. Имали смо неке заједничке идеје. И сада смо у контакту. Маштам, наравно. Хтео бих…“
— Ваше позориште се рекламира као позориште за све. Шта значи „За све"?
„За све значи да се у овом театру с поштовањем односимо према сваком гледаоцу и ода нам је јако важно да свако схвати да се обраћамо управо њему. Важно ми је да театар буде разумљив. Можемо говорити о оним истинама о којима су писали људи, о души, о богу. Можемо и о пороцима, али то треба да буде јасно. То је тај први слој, најважнији. Али, ово је прво позориште у Русији, које пружа услуге тифлокоментатора. Овде и слепе особе виде представу. Специјални коментатор коментарише догађаје који се дешавају на сцени. Тако је театар је доступан свима. Имамо и лифт који је специјално опремљен за људе који нису у могућности да се попну, за људе са колицима, који не могу да дођу до сале. Позориште је доступно свима.
— Позориште вас не удаљава превише времена од вашег главног посла — Ви сте, ипак, глумац?
„Ствар је у томе што ја настављам да глумим. Без обзира на све, настављам да радим у позоришту. Тренутно постављам представу „Сирано де Бержерак“. Осим тога, глумио сам у дечјој представи „Острво са благом“ где играм јатака. Веома велика представа. Сада се даје „Маугли“, то је својеврстан дечји блокбастер. Ја сматрам да за децу треба радити упечатљиве представе, да буде истинско, да пирати буду прави пирати, да цар буде прави цар, да све буде стилски одлично. Имам много идеја. Сам сам поставио представу као режиссер, по Островском. То је велика представа са оркестром. Мени се уопште, допадају велике форме. Зато радим као редитељ, и као глумац и не зарборављам да снимам“.
— Једном сте рекли да човек не може да живи у вакууму и да уопште не говори о ономе што га брине. Рекли сте да нема слободе мишљења ни у САД, ни у Европи, да она уопште не постоји.
„Ја мислим да је то политика двоструких стандарда. С једне стране говоримо о слободи, са друге забрањујемо другима да говоре оно што они мисле. Ако живимо у слободној земљи, ја имам право да говорим оно што мислим. Ипак, има људи који говоре о слободи, али истовремено забрањују другима да говоре оно што мисле. Ја сам патриота своје земље и шта год да се дешава у мојој земљи, када вређају Русију, називају је агресором, то мене као Руса вређа. Исто тако Јесењин није дозвољавао да се вређа Совјетска Русија када је био у иностранству. Када су је белогардејци просто уништавали и својим речима блатили и говорили гадости на рачун Русије, Совјетске Русије, Јесењин ју је бранио. Русија никада није била агресор, никада, ни у које време. Она се или бранила или штитила права других, али никада није нападала. Погледајте историју и схватићете. А то што данас покушавају да је оцрне, да је увреде, то је недопустиво. Мислим да би се сваки човек који је патриота увредио и било би му криво што вређају његову земљу. То је исто као да у твом присуству вређају твоју породицу…“
— Јасно, наравно.
„Човек може да буде нечим незадовољан. Јасно је да проблема има много, у свакој земљи има много проблема. Да, ми знамо за проблеме, покушавамо то да их решимо, бавимо се својим послом. Ја се бавим позориштем, мислим да је то моја права дужност. То је мој посао којим треба да се бавим, тако ја радим за своју земљу. Моја мисија је да проповедам руску књижевност, да проповедам класично позориште. Сада је Година књижевности. Током својих бројних гостовања ја говорим стихове Јесењина, играм Пушкина, Сирана де Бержерака, говорим Љермонтова… Постоји посебна представа посвећена Љермонтову. То је врло важно. Долази омладина и одлази са осећањем да је открила нешто ново. Млади су већ заборавили ко је Пушкин. Они знају, али се односе према томе као нечему што су учили у школи и кажу „Не треба нам више“. Гледају представу о Пушкину, коју бих такође, хтео да доведем и покажем у Београду. То је одлична представа по комаду мог оца. То је узето из живота, то су сузе и љубав, то је његова романтична драма, одлична драма. Не хвалим ја своју представу, већ ова представа врло снажно делује. То је већ моја верзија представе, отац је имао своју верзију. Сад ја имам и филмску верзију која се даје на екрану. То је спој филма и позоришта, врло занимљив спој. Зато када млади изађу са представе која траје четири и по сата, сви имају жељу да поново прочитају Пушкина, зато што виде живог песника, перципирају га као живог. Осећају бол што пред њиховим очима убијају Пушкина, боли их што је Пушкин погинуо у двобоју. Свима позната чињеница да је Пушкин погинуо, добија нови значај, они то поново преживљавају, они виде живог човека, заљубљују се у њега поново и истински и желе да га поново прочитају. А то је управо онај посао коме сам ја дорастао. Ја се увек питам: Шта ја могу да урадим корисно за моју земљу? Могу да изађем на сцену и да рецитујем стихове."
— И последње питање — с чиме нам долазите у Београд“
„Преставићу филм „Злато". То је класика. Филм је веома интересантан и веома савремен зато што је то стране Русија деветнаестог века, али сам уверен да се ништа не мења. Све је исто. Власт, новац, душа, вера у Бога… Све је у том филму. Интересантно је видети мене који изгледам потпуно другачије.
Тамо имам праву браду и праву косу, тамо сам трговац Андреј Брагин. То је типичан руски човек, у коме је све измешано. Интересантно је погледати колико се мој јунак мења, он на почетку верује у Бога, у породицу, у мле ствари, а онда добија злато. Шта злато ради с човеком! И шта ради новац са човеком! Мени се чини да је то толико савремено.
А у Руском дому ме дочекују моји земљаци и они који знају руски. Пре него што представим филм „Злато", сат времена ћу говорити стихове Пушкина и Јесењина и певати Висоцког. Веома ми је важно и да рецитујем Висоцког зато што сте сви навикли на песме. Ја заиста волим да певам Висоцког и певао сам и пре филма. Волим Висоцког зато што се ту и глуми. Треба се уживети у ту прекрасну атмосферу његове песме. Чак и кад су гласови слични, потребно је да се поклопи енергија и тако постаје жива песма, жива песма Висоцког. Почиње да се дешава нешто неуловљиво, с једне стране слично, а с друге стране глума. То се дешава са правим глумцима. Ја глумим његове песме. И зато треба слушати."
