Оно што је најновије је најава тамошњег премијера Зорана Милановића како ће Хрватска блокирати пут Србије ка Европској унији уколико не буде промењен закон о ратним злочинима који процесуира све ратне злочине на простору бивше Југославије. Овај захтев, поред још неколико, хрватски посланици су у Европском парламенту покушали да уврсте у резолуцију о Србији, али је спољнополитички комитет Европског парламента то одбио. Хрватски премијер није крајем прошле године дошао у Београд на регионални самит 15 премијера и Кине, под изговором да се званична Србија није оградила од изјава Војислава Шешеља. Нешто раније прошле године, тадашњи хрватски председник Иво Јосиповић критиковао је председника Србије Томислава Николића што је буњевачким Хрватима у Војводини поклонио уџбенике на ћирилици, тврдећи да је тај потез, ’континуитет политике која асимилује Хрвате у Србији‘“.
Спорови су настављени и после избора нове хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, која је у првим изјавама после изборне победе неколико пута помињала Војводину у таквом контексту на основу ког је српска јавност могла схватити да хрватска председница сматра да је Војводина самостална држава.
Узлазни тренд или тренутно отопљавање
Најзад, српски премијер Александар Вучић је отишао на званичну инаугурацију нове хрватске председнице, а недавно је Колинда Грабар Китаровић саопштила како са српским властима жели да успостави дијалог ради решавања проблема на темељу политике чистих рачуна. Она је напоменула да ће Хрватска „пружити Србији сву подршку на путу чланства у Европску унију, али и инсистирати на спровођењу свих критеријума за чланство, укључујући и положај мањина“.
Професор међународних односа на Факултету политичких наука Иво Висковић истиче како није сагласан са онима који кажу да се ове две државе налазе у фази лошијих односа, али наглашава и да је сигурно како нису ни у „идиличној“ у фази. Он сматра да се Србија и Хрватска тренутно налазе у превазилажењу застоја. „Прво посета премјера Вучића Загребу, која је била храбар али одлично смишљен потез, а сад са друге стране реакција коју су хрватски званичници показали, показује да се две државе налазе у узлазном периоду“, констатује Висковић за Спутњик.
Са друге стране, према историчару Чедомиру Антићу, односи ове две земље су на веома ниском нивоу. „Ако бих оцењивао школским оценама дао бих два минус, и то само зато што је српска страна већ 20 година потпуно пасивна и подстиче мазохизмом садизам хрватских елита. За разлику од хрватских влада, изузев Санадерове, које живе од нерешених проблема у односима две земље, српске владе желе да проблеми буду превазиђени али не и решени. Исто онако као што су бежали од сарадње са Хагом да не би изгубили власт, тако желе да се сва питања, па и она где су Срби и Србија тешко оштећени, једноставно занемаре, забораве и коначно сами од себе реше“, тврди Антић за Спутњик.
Превише нерешених проблема
Србија и Хрватске имале су и периоде добрих, или барем коректних односа за време власти Иве Санадера у Хрватској, и Војислава Коштунице у Србији. Српска мањина у Хрватској је за то време побољшала свој положај, за шта заслуге већина приписује Иву Санадеру. Оно што је спајало некадашње председнике Србије и Хрватске Бориса Тадића и Иву Јосиповића, била је добра сарадња на пољу борбе против организованог криминала и евроинтеграција. Тема њихових сусрета била је и хрватска тужба и српска пртивтужба за геноцид, које је, после 16 година, суд у Хагу ове године одбацио у потпуности.
Две земље прешле су пут од хрватског признања независности Косова, преко сведочења у Хагу и опроштајне посете Стјепана Месића Косову. Проблеми су се и појавили после ослобађајуће пресуде Хашког суда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу.
Крупно спорно питање je акција Олуја. Српске власти (све) редовно подсећају да је у њој убијено и нестало две хиљаде и да је протерано 250.000 Срба, док се у Хрватској Олуја слави као „Дан побједе“. Хрватски политичари је називају „легитимном војном акцијом“, наглашавају како нико не сме бацити љагу на Олују која је „сјајна и чиста побједа, извојевана храброшћу и мудрошћу“.
Саво Штрбац, председник Информационо-документационог центра „Веритас“, наглашава да је он од оних који су поздравили победу Колинде Грабар Китаровић, како каже, из практичних разлога. „После рата су се у Хрватској на власти смењивали и леви и десни, и коалиција на челу са ХДЗ-ом и коалиција на челу са СДП-ом, а Срби су помаке, какве такве, правили кад су ови десни били на власти, а кад су били ови леви ситуација је била иста или гора, односно стагнација или назадовање“, прецизира Штрбац за Спутњик. Он додаје да оваква ситуација на први поглед делује апсурдно, али да је заправо логично јер према њему странке као ХДЗ, које су биле водеће у рату, ако нешто хоће то могу много лакше реализавати него они који нису имали власт у току рата.
Поред ових, проблем je и границa на Дунаву, јер Србија сматра да она треба да иде средином реке, док Хрватска тражи да то буде по катастарском поседу, будући да сматра да се ток Дунава померио. Србија још као проблем истиче неравноправан третман који имају српске компаније у Хрватској. Односи између Србије и Хрватске се, приде, преламају и у односу према Босни и Херцеговини.
Положај повратника, мањина и истрага несталих
Према годишњем извештају за земље западног Балкана „Амнести интернешнела“, у Хрватској је настављена дискриминација Срба и Рома, стопа истрага и процесуирање ратних злочина остала је на ниском нивоу, Срби се суочавају са дискриминацијом приликом запошљавања у јавном сектору и повраћаја станарског права, а додаје се и да је Хрватска наставила да одуговлачи са усвајањем свеобухватног правног оквира који би регулисао статус свих цивилних жртава рата и њихов приступ одштети. Ова организација подсетила је и на случајеве кад је група хрватских ветерана захтевала забрану употребе двојезичних табли у Вуковару.
Oтворен је и проблем несталих којих је у овом тренутку у Хрватској 2.131, према евиденцији Међународног комитета Црвеног крста. Председника Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић недавно је изјавио да Хрватска од Србије тражи податке за око 900 особа хрватске националности, а Србија од њих податке за 1.868 особа. Према подацима „Веритаса“ на просторима хрватске територије нестао је 1.901 Србин. Од овог броја 69 одсто је било цивила, од чега 27 одсто жена, док Хрвати траже 865 несталих.
Српске мањине у Хрватској има свега 3,5 одсто (од 13 одсто колико је било пре рата), организовани су, а у неколико хрватских влада су имале учешће. Главни проблем повратка избеглица су лоши политички односи, листе за ратне злочине, питање станарских права и најзад, питање од чега ће живети кад се врате. Студија УНХЦР-а из 2010. показује да је регистовано 130.220 повратника српске националности.
Билатерала у будућности
Према историчару Чедомиру Антићу, постоје два пута будућих односа Србије и Хрватске. Први је да Србија настави досадашњу политику и постане сателит Хрватске. Други пут, наглашава Антић, никако није пут према политици Војислава Шешеља, већ реципроцитет у односима.
Професор Иво Висковић, пак, каже да је у овом тренутку тешко оценити односе који превладавају, али сматра како је у Хрватској више оних који су за то да се Србији не постављају услови који би утицали на успоравање њене интеграције, јер то није у интересу саме Хрватске. Висковић наглашава да ће пресудно бити како буду дефинисани међусобни интереси и где две земље буду нашле заједнички интерес.
