Вашингтон је раније био опрезнији у оценама и говорио да је бомбардовање лична ствар сваке земље, и ако је Египат решио да се свети за смрт својих грађана, онда ће тако и бити. Али дијалог под окриљем УН је изнад свега, још једном је нагласио врх САД.
Дијалог је несумњиво добра ствар. Али сада се став Вашингтона, који ни из чега може да створи проблем по читав регион, чини помало неумесним. Уместо да прораде механизми решавања конфликта, америчка администрација покушава да се бори против рођака бившег либијског лидера Гадафија — свргнутог, и то не без учешћа САД. Према речима Барака Обаме, управо они прете америчким националним интересима, зато што тобоже граде лукаве планове диверзификације актива. Управо зато је главна брига САД да продужење санкција Либији.
Истина, последице процвата исламистичких токова можда још дуго неће стићи до САД, иако амерички исламисти, као и сви остали, већ представљају озбиљну претњу. Али Европа се већ сада суочава са тим проблемом. Немуслимане не убијају само на територији Исламске државе, већ и у европским градовима —терористички акти у Паризу потресли су међународну заједницу.
Ипак, отворена војна интервенција сада тешко да је могућа. Такав развој догађаја може да иде на руку исламистима који, убедивши разједињене групације у неопходност ослободилачке бробе, могу да уједине још више снага и да направе прави калифат.
Вашингтон је у тим условима концентрисан на тражење политичких непријатеља у присталицама Гадафија, иако је својевремено управо интервенција САД и управо свргавање Гадафија означило почетак ове дуготрајне нестабилности у Либији. Како сматра министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, до тога је довела тежња да се „осигура доминација у светским пословима, руководи свима и на све стране, користи војна моћ у једностраном поретку ради заштите сопствених интереса“. Такав прилаз тешко да ће омогућити изналажење излаза из ове кризе. Мада, тешко је да САД могу да се престроје.
