Почеци самбоа везују се за двадесете године прошлог века, када је млада совјетска власт желела да унапреди технике борбе прса у прса у Црвеној армији. Виктор Спиридонов и Василиј Ошепков простудирали су неколико борилачких вештина — карате, џудо, џију-џицу, монголско рвање — како би пронашли најбољи начин за одупирање непријатељу.
Спиридонов и Ошепков радили су независно један од другог током тридесетих година. Када је Ошепков постао жртва Стаљинових чистки, његов ученик Анатолиј Харалампијев удружио се са ученицима Спиридонова и са њима изградио једниствени стил и технику борбе. Совјетска власт признала је самбо 1938. као званични борилачки спорт у држави.
Да би од борилачке вештине у војсци и полицији настао спорт, из разлога безбедности такмичара, забрањено је коришћење многих удараца. Одећа коју носе самбо борци је модификовани кимоно за џудо, шортс и специјална обућа. После Другог светског рата, у жељи да се удаљи од џуда, у спортском самбоу забрањени су и маневри дављења.
Војска и полиција наставили су да увежбавају борбени самбо, који је у себе укључивао све врсте удараца, дављења и разоружавања којих није било у такмичарској верзији. Обе верзије самбоа, и спортска и борбена, остале су тајновите ван граница СССР-а све до шездесетих година, када су совјетски џудисти почели да користе различите технике самбоа на међународним такмичењима. Спортски самбо убрзо је стекао популарност у Европи и Јапану.
Током седамдесетих година, тренери и такмичари пренели су самбо преко океана, међутим, због предрасуда организатора борилачких такмичења и све веће популарности неких других борилачких спортова, као што је бразилски џију-џицу, самбо није успео у Америци тога доба. Тек са доласком великог броја руских тренера и бораца и појавом мешовитих борилачких вештина, американци су открили све предности самбоа. Тако су захвати ногама, веома опасни у практичној употреби, постали незаменљив део ултимат фајта. Борбени самбо званично је постао такмичарски спорт 2001. године захваљујући Александру Баракову, а доминација руских бораца на ултимат фајт такмичењимасамо су додатно допринели популарности самба.
За популарност међу борцима самбо може да захвали, пре свега, својој флексибилности и отворености за усвајање нових техника. Оснивач највеће школе самба Давид Рудман каже: „Самбо је мешовита борилачка вештина. Демонстрирајте ми неки ударац, и ако је добар – усвојићемо га“. Тако поступају у свим школама самбоа на свету. Америчка самбо асоцијација, чији је оснивач Александар Бараков, модификовала је правила борбеног самбоа, учинивши га прихватљивијим и атрактивнијим публици.
Иако постоје неслагања између традиционалиста и иноватора, главни актери се слажу да су иновације увек потребне. Један од најпознатијих бораца на свету, Фјодор „Последњи император" Јемељаненко, каже: „Свим срцем сам за то. Жеља ми је да што више унапредим спорт“.
Врсте самбоа
Спортски самбо — спортска варијанта самба.
Самоодбрамбени самбо — цивилна варијанта са тежиштем на самоодбрани. Користе се технике сродне џију-џицуу и аикидоу. Обично се тренира заједно са спортским самбом.
Борбени самбо — намењен за обуку оружаних снага. Користе се технике каратеа и других борилачких вештина, укључујући технике са оружјем.
Специјални самбо — релативно млада вештина. Намењен је специјалним јединицама оружаних снага. Настао је као посебна варијанта борилачког самбoа. Технике и комбинације држе се у тајности.
Фристајл самбо — настао у САД. Понекад се назива и Амерички самбо. У овој варијанти, борци користе и технике борбеног самбoа, које су у спортском самбoу недозвољене.
Мајстори самбoа
Александар Јемељаненко — троструки руски и светски првак у самбоу. У ултимат фајту је, као и Андреј Арловски, познат по јачини ударца.
Фјодор „Последњи император“ Јемељаненко — не могу се побројати све титуле које је освојио. Многи га сматрају највећим борцем свих времена. Победио је елиту ултимат фајта, међу којима су и Мирко Филиповић, Антонио Родриго Ногуера, Марк Колман и Ренато Собрал.
Андреј „Пит бул“ Арловски — белоруски ултимат фајт борац, познатији је по јачини ударца, него по самбо техници, међутим, већ у првом професионалном мечу демонстрирао је мајсторске покрете ногама. Од тада је свима јасно зашто је био јуниорски првак света у самбоу.