Последице ће бити крајње повољне по Кину која ће добити могућност да неколико година јача сопствени утицај у региону Пацифичког прстена.
У овом тренутку ситуација у Украјини је таква да ће други Мински споразум можда бити испуњен, бар делимично.
Ставове договора о спровођењу уставне реформе у Украјини и о затварању украјинско-руске границе тешко је испунити, али реализација договора о прекиду ватре и повлачењу тешког наоружања са линије фронта делује сасвим реално.
Али то ће само мало смањити напетост. Последњи мински договори су резултат разбијања Оружаних снага Украјине у региону Дебаљцева. Њихово консолидовање био је принудни корак — ни Украјина ни њени савезници на Западу нису задовољни њиховим садржајем.
Противречности између Русије и Сједињених Америчких Држава у Источној Европи остају на снази.
То значи да ће очигледно раније проглашени планови јачања војног присуства НАТО-а у Источној Европи и пружања војне помоћи Украјини бити реализовани и проширени. У условима кризе у земљама зоне евра, основни терет тих акција, као и обично, сносиће САД. Реч је о формирању мреже командних центара у источноевропским земљама, о више него двоструком увећању снага за брзо реаговање НАТО-а и о сталном присуству америчких снага у Источној Европи под изговором маневара.
У целини, у случају Украјине САД и ЕУ се уплићу у грандиозни пројекат прекрајања велике државе, попут оног који су неуспешно покушавали да изведу у Ираку. Разлика између Украјине и Ирака је у томе што је Ирак био у стању сам да финансира своје потребе на рачун извоза нафте, а у Украјини нема више никаквих стратешких ресурса.
Уркајина се чак и у случају деескалације конфликта претвара у једно од најважнијих потенцијалних кризних жаришта у свету. Престиж и међународни утицај САД у свету заснива се на посебној улози коју САД играју у европској безбедности. САД не могу себи да дозволе да покажу слабост пред Русијом у том региону.
Усмеривши све снаге на војно одвраћање и дипломатску изолацију Русије, САД ће бити тешко да истовремено јачају војно присуство у Источној Азији. Тако ће Кина можда други пут од почетка 21. века добити дугогодишњи „стратешки предах“ за време ког ће мирно моћи да чува снагу и јача своје позиције у међународној политици. Први пут је овакав предах био везан за догађаје 11. септембра 2001. године и касније војне кампање САД у Авганистану и Ираку.
За разлику од периода „првог предаха“, за време „другог предаха“ Кина неће моћи, и вероватно неће користити, простор за јачање свог унутрашњег потенцијала. За претходну деценију Кина је направила огроман скок, не само у економији, већ и у војној и војно-техничкој сфери.
Кина се налази на почетку периода када ће имати максимално повољне могућности за промену своје улоге и повећање утицаја у регионалним и светским пословима. Али овај период тешко да ће трајати нешто више од десет година и мораће да га користи максимално ефикасно.
