Нема Швеђaнина који то српско име уме правилно да изговори. За почетни глас некако намести усне и језик, али се даље збуни, ушепртља… Но, то је сада неважно. Поготово сада, када он није више жив… Док лежи у беспрекорно завареном металном ковчегу, на плочи од нерђајућег челика која се извлачи, иза херметичких вратанаца са уграђеним термометром, а чији стуб живе показује минус неколико десетина степени, у боксу број 325, у подземној сали централне мртвачнице града Малмеа, „чека“ да се његови најближи договоре када могу да се окупе да преузму тело и да га сахране.
А његови, они су већ прави Швеђани. Уосталом, сва четворица су овде у Малмеу рођени. Иако у Шведској сада не живе сви. Најстарији син је у Стокхолму. Два средња, близанци, они су у Америци, један на Источној, други на Западној обали. Најмлађи син је тренутно негде у Индији. Или у Индонезији. Или на Цејлону. Али, сви јесу Швеђани, имају шведске пасоше, шведско образовање и одавно су прихватили шведске погледе на свет. Мада су, можда, мало у томе и претерали. Наиме, у Шведској није уобичајено да се породица одмах, пошто-пото окупи на вест о смрти најмилијег. Некада прођу дани, некада и седмица-две, у појединим случајевима и пун месец док се сви не договоре, док се свима „не упари“ слободан викенд и док се сви не одлуче да то „обаве“. У Шведској, дакле, то није ништа необично, о покојнику се стара надлежна служба. Дабоме, рачун за „лежарину“ се уредно испоставља. И на крају, сви живи су задовољни. А умрли? Он и иначе нема више о чему да брине.
У случају тог умрлог – случај је, међутим, мало компликованији. Хајде-де, било би лако да је реч о неком локалном гробљу у околини Малмеа. Него је он баш заветовао децу да га сахране крај покојне жене, у родном селу, у Србији. Што значи да је мало теже ускладити пословне и породичне обавезе четворице синова, јер све то траје – издавање докумената, нарочита процедура за авионски превоз, па посебна процедура прегледа царинских служби, превоз мртвачким колима до родног села, па тамошња родбина која уједно бесконачно нариче и запиткује, па православни поп који на све има примедбе и држи опело као да на располагању има све време света. Плус повратак. У Стокхолм. У Америку, на Источну и Западну обалу. И у Индију или у Индонезију или на Цејлон. Под условом да је време лепо и да аеродромско особље не штрајкује.
Срећна је околност што је све то у Шведској нормално. И што је закон предвидео сличне случајеве. Покојник може да остане у мртвачници све док се синови не усагласе и док се закуп бокса уредно плаћа. Док обавезе у фирми у Стокхолму то не допусте. И док се син на Источној обали не врати са одмора на Западној обали. И док се син на Западној обали не врати са одмора на Источној обали. И док се не утврди где је тренутно најмлађи, у Индији, у Индонезији или на Цејлону. Јер, тај најмлађи је најмање и одговоран, час је овде, час је онде, „тражи себе“ по Азији.
Наравно, покојник све то не зна, мртав је, али синови се једном седмично чују телефоном, размењују електронска писма, вајкају се пред компјутерским камерицама, померају датуме… Прошао је месец… Прошла су два месеца… Истекао је пети месец… Навршило се девет месеци… Чак се и службеник задужен за рачуне, у мртвачници, у Малмеу – чуди. Мада нема намеру да икога пожурује. То није пристојно. То је лична, приватна ствар. Бокс је закупљен и уплате редовно стижу. Салдо је уредан. Синови све трошкове деле на равне части. Службеник нема потребу да икога подсећа – али се чуди. Што није случај са земљацима у покојниковом селу. Родбина још не зна да је он имао срчани удар, да ни најсавременији медицински апарати нису помогли… Они мисле да ће он доћи и овог лета да ту проведе заслужен одмор и да приреди славље за цело село, јер ће крајем године најзад у „шведску пензију“, од које у родном крају може као „шведски краљ“ да живи… Они мисле да ће он доћи и овог лета да обиђе гроб супруге и да ће се одлучити да за уређење овдашњег гробља и обнову црквице приложи још пара… Јесте дао лане, али још увек мало недостаје за ограду од кованог гвожђа… Они мисле да ће он доћи да подигне велелепну гробљанску ограду од кованог гвожђа и да им прича о своја четири сина које је с тешком муком школовао радећи као варилац за пример… Али, исплатило се, јер су то сада успешни људи, у Стокхолму, на обе америчке обале, и негде у Азији…
И тако покојник, чије је име у Шведској немогуће изговорити, лежи у завареном металном ковчегу, на минус неколико десетина степени, иза херметичких вратанаца, у боксу број 325, у сали мртвачнице у Малмеу.
Издвојен од човечанства, јер људском свету више не припада. Мада не припада ни свету вечном, јер још увек није сахрањен. Али, миран да мирнији не може бити. Збринут до прве прилике која се укаже. Наравно, ако нешто не искрсне и не поквари планове његових синова да се окупе.
© Горан Петровић
