Разлог је „Капитал у 21. веку“, књига која је разграбљена широм света — продата је у милион и по примерака и преведена на тридесетак језика. У Србији ју је управо објавила „Академска књига“ из Новог Сада.
Реч је о најобухватнијој студији капитализма после Карла Маркса, чији је резултат теорија о расту неједнакости у друштву, коју развија и Пикети.
Успех његове књиге говори да је тема екстремне неједнакости међу богатима и сиромашнима поново актуелна као у време Маркса. Статистике показују зашто је то тако.
Организација „Оксфам“ која се бори против сиромаштва, упозорила је на Светском економском форуму у Давосу да ће до 2016. године један одсто најбогатијих на свету поседовати више од половине укупног светског богатства, ако се нешто радикално не промени. Према другој рачуници 85 најбогатијих, попут Била Гејтса, Ворена Бафета и Карлоса Слима, поседује више него три и по милијарде људи на планети.
Најочигледнији пример раста екстремних неједнакости су Сједињене Америчке Државе, показује Пикети. И пре ове књиге је у својим истраживањима указивао да један одсто најбогатијих Американаца зарађује 19,3 одсто укупних прихода свих домаћинстава у САД, што се није догодило од 1928. године.
Трећина од 100 најбогатијих људи на свету живи у овој земљи, а 400 најбогатијих Американаца зарађује отприлике исто колико 50 одсто сиромашнијих грађана.
Ове констатације довеле су до покрета „Окјупај Вол стрит“.
У „Капиталу 21. века“ Пикети показује како смо по неједнакостима све ближи друштву 19. века. Да би илустровао своје тезе, Пикети је потражио примере у литератури, у романима Џејн Остин и Балзака. Друштво ка коме се креће Европа је све ближе свету Балзакових јунака, у коме елита живи од плодова наслеђеног богатства док се остали боре за опстанак.
Антагонизми овог неуравнотеженог, подељеног и неправедног друштва с краја 19. и почетка 20. века су експлодирали у два светска рата.
Пикетијева књига нам помаже да разумемо због чега је то тако. Он упире прстом на колективне заблуде које доприносе обнављању друштва екстремних неједнакости и показује да су другачија решења могућа.
Одговоре на дилеме савременог света налази у лекцијама из историје.
Његова студија полази од анализе пореских података у двадесетак најразвијенијих земаља од 18. века до данас, из које долази до важних закључака о расподели богатства.
Шта показује његово истраживање?
Почетком 20. века западне земље су биле изразито неравноправне због тога што је капитал био у рукама неколико породица, упркос томе што је индустријска револуција довела до повећања плата радника. У Европи је 10 одсто најбогатијих имало 45 одсто укупних прихода.
Велика богатства су се истопила у светским ратовима и кризи двадесетих година, што је довело до смањења неједнакости у друштву. Важну улогу у успостављању веће једнакости у капиталистичким земљама одиграла је и комунистичка револуција. Велике друштвене промена на истоку Европе натерале су елиту у западним земљама да прихвати реформе које је одбијала до 1914. године. Тако је отворен пут ка европском моделу социјалних држава које су доживеле процват у педесетим, шездесетим и седамдесетим годинама 20. века. Увођење ефикасних пореских и социјалних институција омогућило је формирање средње класе која је захваљујући свом раду успела да стекне иметак.
У САД је током педесетих година прошлог века десет одсто најбогатијих зарађивало 35 одсто укупних прихода свих домаћинстава, што је био велики помак у односу на период од 1910. до 1920. године када је исто толико зарађивало четири одсто најбогатијих.
Неједнакости су поново почеле драстично да расту од осамдесетих година прошлог века. У САД је знатно смањен порез на високе зараде и наследство, док су бонуси за суперменаџере драстично порасли. То је довело до тога да је на почетку 21. века десет одсто најбогатијих поново имало 45 одсто укупних прихода. Земљопоседнике из претходних векова су заменили власници некретнина, а наследство је поново постало важније од заслуга у раду, нарочито у Европи у и Јапану.
Шта закључује француски економиста?
Пикети констатује да тржишни закони не могу да реше проблем растуће неједнакости, нарочито у периоду слабог привредног раста.
Француски економиста указује да принос на капитал има природну тенденцију да буде већи од стопе раста. Проблем настаје када привредни раст не прелази један-два одсто, што је просечни раст у развијеним земљама, ако се изузму периоди обнове, као после Другог светског рата. У доба ниског привредног раста, као што је данас случај, стопа приноса на капитал расте много брже од стопе привредног раста, што води до гомилања капитала и продубљавања неједнакости.
Да би се спречила ова тенденција која, на дуге стазе, доводи до политичких, економских и друштвених потреса, Пикети предлаже да се уведе прогресивни порез, у висини од 80 одсто за примања већа од 400.000 евра годишње, као што је то био случај у САД између 1930. и 1980. године.
Циљ ове политике је да се избегне побуна средње класе која све гласније доводи у питање поједине аспекте тржишне економије, попут слободне размене. Поред тога, студије показују да астрономски бонуси директора и менаџера предузећа немају везе са њиховим резултатима и нису заслужени.
Овај прогресивни порез на велика богатства требало би увести на светском нивоу, за почетак на европском.
Пикетијев предлог је и да се богатство преко милион евра опорезује један одсто, а преко пет милиона евра – два одсто.
Многи економисти приговарају да није решење опорезивати најбогатије јер је њихов број недовољан да би ове мере имале утицаја.
Пикети, међутим, показује да је један одсто најбогатијих временом концентрисао у својим рукама толику количину богатства да политика која циља на један одсто, два и по или десет одсто најбогатијих може да створи велики маневарски простор за раскид са неолиберализмом који доприноси расту неједнакости.
Пикети је констатовао да капитал најбогатијих на планети последњих деценија расте у ритму од шест одсто годишње, док је глобални раст имовине око два одсто. Овим темпом ће за 30 година 0,1 одсто најбогатијих на планети поседовати 60 одсто светског богатства, док су 2013. године поседовали 20 одсто.
На сумње оних који кажу да је у данашње време глобализације немогуће спречити да ово богатство не пређе границе и заврши у неком пореском рају, одговор је увођење великих казни и контроле кретања капитала и замрзавање средстава за оне који у томе учествују.
Пример Европске уније
Бруто домаћи производ (БДП) у Европској унији у 2013. години је био око 14.700 милијарди евра. Један одсто најбогатијих је поседовао око 17.500 милијарди.
Годишњи буџет Европске комисије је око један одсто БДП-а Европске уније. То значи да би годишњи порез на имовину најбогатијих од један одсто износио 175 милијарди евра, отприлике колико износи буџет Европске уније.
Изузетни порез од 33 одсто, који би се применио једном у току једне генерације за један одсто најбогатијих у Европској унији донео би око 6.000 милијарди евра, што одговара 40 пута већем годишњем буџету ЕУ.
Овај новац би био искоришћен за развој социјалних служби, школског система и социјалних институција.
Политика штедње
Пикетијеви предлози су супротни садашњој политици Европске уније која се заснива на такозваној „политици штедње“ са циљем смањења јавног дуга и контролисања буџетског дефицита. Ову политику намећу политичке и финансијске институције које су главни кредитори (Европска комисија, Европска централна банка, Међународни монетарни фонд).
Она је настала као одговор на кризу јавног дуга која од 2010. године погађа еврозону. Њен узрок је велика светска финансијска криза од 2007. до 2010. године, која је кренула из САД.
Први знак кризе унутар еврозоне била је криза грчког дуга, чији је узрок велики државни дефицит. Уследила је криза дуга у Ирској, до које је дошло након што су издвојена огромна средства да би се спасиле банке.
Под притиском Немачке, која је тражила да се усвоје правила о буџетској равнотежи, европске државе су 2012. године изгласале Европски буџетски пакт о фискалној дисциплини.
Он подразумева увођење аутоматских правила за смањење дефицита у земљама еврозоне, које надгледа Европска комисија. За Немачку је то услов за наставак помоћи државама које су нарочито погођене кризом, на првом месту Грчкој, и услов политичког јединства Европске уније.
Пикети, међутим, сматра да је ова политика „штедње“, која подразумева радикално смањивање буџета, погубна догма која доприноси дестабилизацији Европе.
Пример је Грчка, у којој је примена ових мера довела до хуманитарне катастрофе, масовног отпуштања, смањења плата и пензија, урушавања институција социјалне заштите и масовног исељавања из земље.
Попут многих европских колега и политичара, Пикети се залаже за политику повећања привредног раста. Да би се подстакао привредни раст, да би се отворила нова предузећа, потребно је улагати у образовање, у универзитете, уверен је француски економиста.
Европска унија се, међутим, понаша другачије. Док са једне стране притиска Грчку да исплати колосални дуг, са друге стране допушта да се огроман новац слије у пореске рајеве. То илуструју најновији скандали, „Луксембургликс“ и „Свисликс“, који су изашли у јавност захваљујући истрази Међународног конзорцијума истраживачких новинара.
„Луксембургликс“ је показао да је сам врх Европске уније, односно председник Европске комисије, Жан Клод Јункер, годинама омогућавао и чак подстицао крађу пореских обвезника од својих суседа.
Луксембург је захваљујући лабавим пореским законима већ годинама рај за богаташе и међународне корпорације који бескрупулозно искоришћавају пореску конкуренцију међу чланицама Европске уније како би избегли плаћање пореза у својим земљама.
Луксембург није једина земља која се користила овом методом за привлачење инвеститора, већ ту спадају и Велика Британија, Холандија, Ирска, Кипар и Малта.
Државе тако губе милијарде евра које би добиле кроз порез. Најгоре пролазе сиромашне земље, јер су средства исисана на тај начин из њихове економија често већа од помоћи за развој коју добијају.
Јункер, бивши премијер Луксембурга, овакву политику је објаснио „државним разлозима“, односно тиме да се његова земља суочавала са урушавањем индустрије због чега је морао да прибегне овом решењу.
Афера „Свисликс“ је јавности открила како функционишу тајни канали за преусмеравање новца ка пореским рајевима ради утаје пореза који су ишли преко британске банке ХСБЦ.
Документи који су „исцурели“ из швајцарске филијале ове банке са седиштем у Лондону, показали су како је са стотине хиљада рачуна њених клијената пребачено 180 милијарди евра у више од 20.000 офшор компанија регистрованих најчешће у Панами и на Британским девичанским острвима, у периоду од 2005. до 2007. године који обухвата истрага.
Британска банка, једна од највећих на свету, не само што је омогућила већ је и подстицала превару, саветујући клијенте са милионским рачунима како да избегну плаћање пореза у својим земљама.
Поред Луксембурга, Швајцарске и Велике Британије и француске банке су у срцу овог система. Пет највећих француских банака, оне које одлучују о законима финансијског тржишта у овој земљи, 2014. године су имале више од 570 филијала у пореским рајевима.
Процењује се да је у пореске рајеве склоњено 25.500 милијарди евра. Овај новац који је украден од држава одговара БДП-у Сједињених Америчких Држава и Јапана заједно.
Када би се вратио у државне касе, смањио би терет дуга који је пао на најсиромашније.
Пикетијева књига даје кључ за разумевање савременог света и начине да се он промени.
