Од свега што је некад представљала, остало је само декларативно залагање за промене, слободу и европске интеграције. А ни беспарица није нова ствар — да би оснивачи имали где да седну, Мићуновић је својевремено донео столицу од куће, а данас је странка у дуговима и блокираног рачуна.
Од вођства до краха
Демократска странка учествовала је на чувеним демонстрацијама 9. марта. Организовала је потписивање петиције за оставку Слободана Милошевића почетком 1992. Такође, а за српски менталитет је то некако посебно битно, прва је странка чији су чланови, међу којима и Борислав Пекић, добили батине на демонстрацијама испред зграде Телевизије Београд јуна 1990.
Данас је, пак, ова партија дозволила себи чак и то да нема листу на локалним изборима у Лучанима. Не зато што су, уз дужно поштовање, Лучани толико битни, већ што је битно да партија која себе сматра великом нема понуду у једном тако малом месту.
Некад је била важна чланица коалиције Заједно, удружења странака које је после избора и чувених протеста 1996/97. освојило власт у већини општина и градова. Потом је ДС чинила окосницу ДОС-а, групације која је довела до демократских промена 5. октобра 2000.
Међутим, на последњим изборима 2014. Демократска странка једва је прешла цензус. Дуго времена је добијала похвале код критичара, а и сами чланови су то поносно помињали, што од оснивања до данас нема истог председника.
У новије време, од 2012. до данас, ДС је променила три председника (Борис Тадић — Драган Ђилас — Бојан Пајтић), што не говори само о демократичности, већ и о дубокој подељености унутра. Константно се међусобно пребројавају.
Подељеност од почетка
Подељеност ју је пратила и од почетка. Од 13 оснивача, у њој је само први председник Драгољуб Мићуновић, а од 22 члана оснивачког одбора (међу којима су били и оснивачи) само Вида Огњеновић. Зоран Ђинђић је као лидер ДС и премијер Србије убијен испред свог радног места, неки попут Миодрага Перишића или Љубомира Тадића су умрли, али је највише било напуштања партије после размимоилажења.
Недуго после оснивања, професори Коста Чавошки и Никола Милошевић направили су Српску либералну странку, а наког формирања ДЕПОС-а и Војислав Коштуница Демократску странку Србије. Напушта је и Драгољуб Мићуновић (Демократски центар, вратио се после 10 година), па Слободан Вуксановић (Народна демократска странка), те Чедомир Јовановић (Либерално-демократска партија) и најзад Зоран Живковић (Нова странка) и Борис Тадић (Социјалдемократска странка).
За разлику од данашњег времена, та унутрашња суревњивост раније није била толико видљива. Наиме, раније су или, као током 90-их, имали јасније идеје и подршку дела народа, па је то терало чланове да се држе заједно, или су, као 2000-тих, били на власти па „рогови у врећи“ нису могли да је поцепају, јер је врећа на власти велика врећа. И површни познаваоци политичких прилика, а не само озбиљни политички хроничари, не би смели да се закуну да неће доћи до неких скорих нових избора у ДС али и оснивања нових партија.
Шта су све урадили
Демократска странка показала је Србима да постоји пластични новац и фискални рачун, укинула редове за млеко и канистере за гориво, али и дозволила партијско запошљавање, урушавање институција и контролу медија. Заједно са партнерима из ДОС-а, вратила је Србију у Уједињене нације, али је њена промоција четири стуба спољне политике била далеко успешнија од саме реализације те политике. У једном периоду, кад су вршили власт на свим нивоима, замерали су им да немају јасну идеологију и називали је „кеч ол“ партијом, странком која купи све.
То је партија чији су чланови последњих година често били на насловним странама, својеврсним потерницама таблоида, али и партија која је за време док је вршила власт направила од њих провладина гласила и дозволила тим таблоидима да се размахну. То је партија која се буни због цензуре и аутоцензуре у медијима, али и партија чији садашњи председник Пајтић никако да каже: извините, наши људи су ово започели. То је, најзад, партија која данас делује немушто, неснађено, па тако збуњена шаље поруке које збуњују и њене гласаче.
Кад се погледа већина имена која су пре 25 година потписала Писмо о намерама, које је претходило Оснивачкој скупштини, али и страначки лого (плави квадрат са жутим кругом десно од центра) може се закључити да је ДС направљена као десни центар. Памтимо и да је њен лидер Зоран Ђинђић после поменутих протеста 1996/97. скинуо петокраку са Старог двора.
Данас је, пак, Демократска странка званично социјалдемократска, са пуноправним чланством у Социјалистичкој интернационали. Било би занимљиво видети, да су неким стицајем срећних околности живи, шта би на ово рекли Пекић (који је касније отишао у ДЕПОС, дакле још десније) али и Зоран Ђинђић (који је, а то ће потврдити и неки његови саборци, желео у интернационалу из чисто прагматичних разлога).
Садашњи ДС прваци се једнако куну и у Љубу Давидовића и у Пекића и у Ђинђића. А неки и у Тита.
Ова „странка интеклектуалаца“, како су је некад звали, преко „странке као предузећа“ и „партије без иделогије“ дошла је до „партије која се пребројава“.
