Деветомартовске демонстрације су биле забрањене, па је полиција од раног јутра блокирала прилазе Београду у намери да спречи долазак присталица опозиције из унутрашњости.
Гумени меци, сузавац и водени топови
Организатор је била тада најјача опозициона странка, Српски покрет обнове, коју је предводио Вук Драшковић. Пред сам почетак протеста, придружиле су им се и друге опозиционе странке.
Упркос забрани одржавања скупа, у центру Београда се окупило око 100.000 демонстраната.
Око поднева, полиција је кренула у акцију разбијања демонстрација сузавцем, гуменим мецима и воденим топовима.
На батинање демонстраната, лидер СПО Вук Драшковић је са балкона позоришта позвао на „јуриш“ после чега су почели окршаји.
У разговору за Спутњик, Вук Драшковић истиче да је 9. март датум који је уписан у историју, с обзиром да је то био први велики протест против режима Слободана Милошевића и покушај да се спречи ратна хистерија и разбијање државе. Драшковић сматра да су посебан печат 9. марту дали бруталност која је примењена према демонстрантима, и то што су протести против режима, ношени духом и енергијом тих демонстрација, потрајали наредних девет година.
„С друге стране, с обзиром на крајњи исход свих поднетих жртава, 9. март је и дан трагике јер се такорећи ништа од тих идеала и снова није остварило. Земља се распала, стотине хиљада мртвих и рањених, милиони избеглица, а од Европе смо удаљенији него 9. марта 1991. године и крајњи исход је катастрофалан и по учеснике демонстрација, по народ и целу Србију“, каже Вук Драшковић.
Тог дана, 1991. године, пред првим налетима полиције, лидери опозиције и део њихових најближих присталица склонили су се у Народно позориште, а врата им је отворила тадашња управница, драмски писац Вида Огњеновић.
„То је био чудан моменат, моменат једне врсте устанка. Тај протест 9. марта сматрам директним одјеком пада Берлинског зида и може се рећи озбиљним отварањем врата вишестраначкој политици и афирмацији протеста уопште. Свој удео у томе сматрам крајње неважним, да то нисам учинила ја, учинио би неко други и они би се већ некако снашли. Али када бих данас била у истој прилици и у истом положају, не бих ни тренутак имала дилеме и поново бих учинила исто“, истиче за Спутњик Вида Огњеновић.
Борба за освајање медијских слобода
Социолог, професор Јово Бакић у разговору за Спутњик оцењује да је медијска слика тадашње и данашње Србије веома слична.
„Својевремено сам и учествовао у деветомартовском протесту. Био сам међу онима који су се бунили против медијске блокаде коју је тадашњи режим Слободана Милошевића наметнуо грађанству. То је време када режим није уопште био свестан у каквом међународном положају се налази тадашња Југославија, а тиме и Србија. То је време када су постојале наде да ће нешто да се дешава позитивно, да ће у овој земљи бити сачуван један посебан вид слободе који је био другачији у односу на остале социјалистичке земље и да ће бити сачуван и неки привредни ниво који је достигнут до тог тренутка, а можда и унапређен”, каже Бакић.
Он истиче да све то није испуњено и да је 9. март један од оних датума када су пропуштене прилике и када је грађанство Србије изневерено од стране власти.
„Друга је ствар што из данашње перспективе може да се каже, имајући у виду ко се тада бунио против власти, да су неких десетак година после тога они који су били позиција, а после постали власт, такође изневерили грађане. И уопште историја вишестраначја у Србији, дакле последњих 25 година јесте историја изневеравања нада грађана Србије. Тако да је то нешто што дубоко тишти свакога ко је био политички активан и довољно будан”, сматра Бакић.
Што се тиче медијске слике и слободе говора Бакић истиче да су 90-тих година нису постојала приватна средства масовне комуникације, већ је постојало само нешто што је требало да буде јавна служба.
„То је била радио-телевизија Србије која је директно контролисана од стране власти. Партијски намесници, Душан Митевић, Предраг Витас, Славко Будихна заправо су руководили РТС-ом у циљу извршавања партијских задатака које им је задао тадашњи председник СПС-а Слободан Милошевић. Људи који нису пристајали на партијски диктат били су истеривани из РТС-а. Мислим да се њихов број мери хиљадама. И они су се запошљавали у различитим приватним медијима и трудили се да шире неку врсту професионализма. Данас постоје приватна средства масовне комуникације, али она су контролисанија од јавне службе. И док у јавној служби Радио-телевизије Србије имате бар привид нечега што би се могло окарактерисати као служење интересима грађанства или јавном интересу, дотле у приватним медијима тога једва има, готово у траговима. Тако да у том смислу тешко да има разлога за било какво задовољство”, каже Бакић.
Погибија матуранта и полицајца
На констатацију Спутњика да су деветомартовски протести били усмерени пре свега на освајање медијских слобода, Вук Драшковић подсећа да је захваљујући тим демонстрацијама комплетно руководство тадашње државне телевизије поднело оставке.
„Што се данашњих медија у Србији тиче, тешко се може говорити о једној бастиљи, било новинској, било телевизијској, јер су се бастиље примитивизма, кича, мржње и лажи умножиле као печурке после кише“, каже Драшковић.
Демонстрације су накратко уздрмале власт тадашњег председника Србије Слободана Милошевића.
Неколико месеци касније почео је рат у бившој Југославији — прво у Словенији, затим у Хрватској и Босни и Херцеговини. Радио-телевизија Србије постала је темељ, симбол и инструмент Милошевићевог режима и владајуће Социјалистичке партије Србије.
Ипак, аналитичари су јединствени у оцени да је 9. марта испољена до тада незабележена енергија и храброст, и да је отворен пут ванинституционалној борби против тадашњег режима.
