Истраживање Удружења логопеда Србије из 2009. године указује да су на подручју наше земље најчешћи поремећаји говора — поремећаји артикулације, који се јављају код 20–30 процената деце предшколског узраста, потом следе поремећаји попут муцања и поремећаји језичког развоја, који су заступљени код три до пет процената деце.
Према подацима Института за експерименталну фонетику и патологију, у Србији је 2011. године било 60 одсто деце са неким обликом поремећаја говора, језика, понашања или учења.
Од гукања до првих речи
Говорни развој почиње од рођења, а деца се за говор припремају гукањем, брбљањем и окретањем тела ка извору звука.
„До прве године очекује се прва реч, до 15. месеца 20–30 речи, а после 18. месеци дете треба да почне да повезује речи“, каже за Спутњик председник Управног одбора Удружења логопеда Србије Неда Милошевић.
Уколико наведени знаци развоја изостану, то може бити показатељ да нешто није у реду и да треба потражити стручну помоћ.
Институт за експерименталну фонетику и патологију говора деценијама прати епидемиолошку слику говорно-језичких поремећаја у Србији. У име ове установе др Силвана Пунишић каже за Спутњик да је 1953. године било осам процената деце која су имала неки од поремећаја у развоју говора и језика, док је 2011. године тај број порастао на 60 процената.
Др Пунишић, која је и председник Управног одбора Коморе логопеда Србије, каже да је у последњих десет година клиничка слика деце са овим поремећајима далеко сложенија.
„То више нису само говорно-језички поремећаји, већ су удружени са поремећајима понашања, учења и пажње“, истиче др Пунишић и додаје да је често присутан и синдром аутизма.
Бројни фактори ризика
Разлоге ових поремећаја стручњаци траже у пренаталном развоју, у самом чину рођења и периоду раног развоја — до прве године, а фактори ризика су бројни.
„На развој вербалне комуникације засигурно утиче генетика, али и бројни други фактори као што су стрес, висок притисак мајке током трудноће или гестацијски дијабет, затим превремен или тежак порођај“, каже др Пунишић.
Бројни ризици за оштећење говора и слуха јављају се и у периоду раног развоја детета, истиче др Пунишић и издваја честе упале уха, дигестивне проблеме, појаву гљивице кандиде у организму.
Председник УО Удружења логопеда Србије, Неда Милошевић каже да и средина у којој дете одраста има велику улогу, јер се, како наводи, говор мора стимулисати.
„Ако се проблем ипак појави, прави пут је потражити помоћ педијатра, који ће дете упутити на детаљан логопедски преглед. Дете се најпре испита стандардизованим логопедским инструментима, потом се одређује дијагноза, а онда се приступа одговарајућим терапијским процедурама“, каже за Спутњик Неда Милошевић.
Код логопеда са три године
Моменат започињања третмана игра пресудну улогу, упозорава др Силвана Пунишић.
„Уколико дете започне третман до треће године, завршиће га најкасније до пете, и имаће времена да стекне вештине неопходне за нормално школовање“, каже др Пунишић. Међутим, ако се третман започне са пет година, проблем се усложњава, јер га обавезно прате поремећаји понашања и пажње, упозоравају стручњаци.
„Замислите фрустрацију детета које не говори, а које делимично добро разуме говор. Оно не може да искаже оно што жели, губи другаре, стално бива прекоревано да није довољно успешно, па је очекивано да ће постати или повучено или претерано агресивно и моторно активно“, истиче др Пунишић.
Председница Управног одбора Удружења логопеда Србије Неда Милошевић за Спутњик каже да родитељи треба активно да учествују током говорно-језичке терапије својих малишана.
„Говор се учи 24 часа, не само неколико пута недељно код логопеда, те је учешће родитеља у том процесу драгоцено“, каже Милошевић.
Логопедска пракса показује да се све чешће проблем јавља код деце која предуго гледају телевизију или користе компјутере, што их успорава у развоју. Да говор мора бити стимулисан, сматра и др Силвана Пунишић.
„Говор мора бити дат као модел да би се развио. Нема ничега на уснама што претходно није било у уху. Неадекватна говорна стимулација успорава дете у развоју и трајно умањује његов потенцијал за учење“, каже др Пунишић.
У здравственом систему свих нивоа у Србији ради свега око 350 логопеда, кажу у Удружењу логопеда Србије. У образовном систему има их мање од 100, а у систему социјалне заштите свега педесетак. На 15 до 20 хиљада становника долази један логопед, па је и логично да је, због евидентне потребе, све већи развој приватног сектора у овој делатности, кажу у Удружењу логопеда.
