Они који су извршили убиство Зорана Ђинђића су правоснажно осуђени, али многа питања су и после тога остала без одговора, укључујући „трећи метак“. Није тајна да је Запад помогао Ђинђићу да постане премијер, али исто тако није тајна ни да је он у једном тренутку почео да смета Западу као човек који се залаже за националне интересе, каже за Спутњик уочи 12. годишњице атентата Милан Веруовић, шеф личног обезбеђења покојног премијера и коаутор књиге „Трећи метак“, који је и сам био рањен том приликом.
— Била би велика оптужба да ја сада кажем ко је хтео његову ликвидацију… Они који су извршили атентат су правоснажно осуђени, и за то постоји довољно доказа који их доводе у везу са његовим убиством. Али многа питања су овом пресудом остала отворена… Није тајна да је Запад помогао да он постане премијер. Али исто тако није тајна да је Ђинђић Западу дао до знања да жели да води политику у својој држави у складу са интересима своје државе.
Када је реч о Косову, о Републици Српској, он је нудио решења. Западу је Ђинђић почео да смета као човек који се залаже за националне интересе. То се јасно види из реаговања европских званичника на његову иницијативу у решавању отворених националних питања. Он је као део решења за Запад, од тренутка када је тражио да се статус Косова званично реши, постао део проблема. Приписивали су му да је човек који хоће поново да ремети и успоставља нове границе на Балкану, а он је тражио управо супротно — да се потврди и до краја спроведе оно што је договорено међународним резолуцијама и у Савету безбедност Уједињених нација.
У чему се ваша верзуја догађаја разликује од оне која је званична?
— Званична истина била је креирана са једног места и под сталном контролом и мониторингом истог политичког и јавног естаблишмента који се непрестано у јавности бавило судским поступком. Њихова истина о убиству Зорана Ђинђића је сценарио који почива на основу монтираних изјава заштићених сведока. Званична истина одговара истини утолико што је чињеница да је 12. марта Зоран Ђинђић — убијен. Све остало је под великим знаком питања. Од материјалних трагова, до изјава сведока очевидаца са лица места.
Од изостатка реконструкције догађаја, до целог процеса који је трајао колико је трајао, до завршних речи суда у коме се пресуда квалификује као криминално убиство са политичком позадином којом се суд није бавио. Ђинђић је представљен као неко ко је био у спрези са криминалом и као неко ко се прећутно препуштао криминалу, управо да би се лакше прихватила чињеница да је од криминала и страдао. А он је био све супротно од тога. Трећи метак, о коме сам заједно са Николом Врзићем написао књигу „Трећи метак“, није непознаница ни за суд, ни за истражне органе.
О томе постоји безброј доказа, материјалних трагова који су поткрепили ту чињеницу. Зашто се суд тиме није бавио и зашто то није анализирао – немам одговор. Величина ране на премијеровом телу била је петнаест пута већа него рана коју сам ја задобио. То говори да су коришћена два типа оружја. Измишљане су приче о трећем метку као о „леденом метку“ како би се истина обесмислила. Истина је постала теорија завере.
О трећем метку нисам говорио само ја. О томе говоре бројни докази као и деветоро припадника обезбеђења који су били у дворишту Владе 12. марта. На нас су тада пуцали три пута, а први метак који је погодио премијера дошао је из правца супротног улици Адмирала Гепрата, одакле су стигла друга два пуцња. Првим метком погодили су премијера, другим мене, а трећи метак је завршио у згради Владе. Иако у предмету постоје докази о трећем метку. То је био и разлог због чега сам решио да се појавим у јавности и напишем књигу. У њој је, држећи се званичних списа, до детаља описано оно што је у истрази и на суду представљало доказни материјал. И управо поредећи те доказе испоставило се да они умногоме не кореспондирају. Одударали су једни од других.
Да ли је Зоран Ђинђић веровао, да ли је знао да му је живот угоржен?
— Наговештаја је апсолутно било. Пре 12. марта имали смо догађаје који су указивали на то да се на њега врши велики притисак. У јавности се свакодневно спекулисало о угрожености премијера и практично се стварала атмосфера у којој је његово страдање било очекивано. Била је то припрема јавног мњења за оно што је следило.
У покушају атентата код хале Лимес, само месец дана пре него што је убијен, успели смо да атентатора Дејана Миленковића Багзија (заштићени сведок) приведемо али је, нажалост, он пуштен из притвора. Зоран је стрељан 12. марта.
— Та прича и све оно што је пратило његво убиство кроз званичну верзију догађаја, која је покојног премијера представила као човека који је страдао јер није водио довољно рачуна о својој безбедности и није тиме хтео да се позабави, представља подметнуту лаж, где се жртви намеће одговорност. То је прећутни договор свих оних који су својим неделовањем у послу којим је требало да се баве нашли шансу да се спасу те одговорности.
На кога мислите?
— Мислим на службе безбедности које је требало да се баве заштитом председника владе. После хале Лимес, непосредном окужењу покојног премијера било је дато на знање од британских обавештајаца да имају сазнања да се припрема атентат на покојног премијера, али људи који су ту информацију добили нису заправо ништа урадили.
Нису је проследили премијеру?
— Не само премијеру. Они нису предузели ништа по том питању, с обзиром да систем обезбеђења није подигнут на виши ниво. Јасно је да су те информације задржали за себе уместо да их дају надлежним службама које су бринуле о безбедности премијера.
Зашто се нису бавиле?
— Кроз мемоаре и објављена документа људи који су обављали важне функције, а које смо у књизи објавили, јасно се види да је држава функционисла тако што је њоме управљао „паралелни свет“. Практично, њоме није управљано из центра система.
На шта тачно мислите када кажете „паралелни свет“? На спољашњи (западни), или унутрашњи?
— Када смо се дотакли Запада, кроз документа која смо објавили и прелистали и кроз мемоаре људи који су тада обављали високе функције у држави, дошли смо до сазнања да су стране обавештајне службе, пре свега Велике Британије и САД, биле директни актери свих друштвених кругова унутар система. Од криминала, до политике, привреде… И свега осталог, полицијских служби, безбедности… ЦИА је имала свог човека у земунском клану. Британци су организовали управу за Борбу против организованог криминала са циљем сузбијања организованог криминала и имали су задатак да раде на рушењу тог система. Извештаје тих служби ми до данас нисмо добили.
Какве су биле политичке прилике у држави уочи убиства премијера?
— Уочи 12. марта Србија се налазила у ситуацији да је међународна заједница била спремна да нам поново уведе санкције. Разлог за то је био што, према оценама појединаца на Западу, Ђинђић није довољно сарађивао са Међународним судом у Хагу.
Да ли од домаћих политичара има оних који су на слободи а могли би бити оговорни за убиство Ђинђића?
— Цео судски процес је био зависан од политике. Као што смо видели кроз депеше страних дипломата које су обелодањене кроз Виклиликс, јасно је да се судом управљало кроз стране амбасаде. Значи да суд у својој одлуци није био независан. Свако носи део своје одговорности и одговоре не питања у којој мери је заправо допринео да ми ни данас не знамо потпуну истину о атентату на премијера.
У званичној истрази мимо теме остала је и фамозна скица, фото- робот. О чему се ту радило?
— Лице са скице, фото-робот о коме је сведочио и кога је и описао непосредни сведок који је радио у канцеларији испод оне из које се пуцало у Гепратовој је особа коју је препозано и гранични полицајац као лице које је без евиденције дан раније, 11.03. 2003. пропустио да са Хрватске стране уђе у Србију.
Фото-робота препознаје и сведок из паркинг сервиса који је тог 12.03. од њега наплатио паркинг за ауто којим су атентатори побегли. Каснијом истрагом полиција долази до сазнања да се ради о Рајмонду Ројнику, хрватском држављанину из Вараждина, и по том сазнању полиција наставља свој рад. То остаје непримећено у званичној верзији у Специјалном суду. Тиме се више нико није бавио.
Да ли би данашња власт требало да се поново позабави убиством Зорана Ђинђића?
— Грешка је позивати стално власт. Друштво је то које треба да буде свесно да је било озбиљних пропуста у истрази. Ми смо ти који треба да се заинтересујемо и запитамо зашто је остављена могућност за спекулације о трећем метку, и да ли имамо разлога да сумњамо у званичну истину донету пресудом. Ако то препустимо власти, онда препуштамо наше проблеме да решава неко други.
Суд и тужилаштво су институције које морају бити апослутно независне од власти. Цела пресуда је заснована на изјавама сведока сарадника. Она је неодржива у поређењу са материјалним доказима и са изјавама непосрадних сведока, људи непосредних очевидаца. Сама чињеница да у пресуди за убиство Ђинђића из земунског клана имамо четири заштићена сведока који о истом догађају сведоче различито оставља утисак да се тужилаштво није озбиљно бавило овим поступком. Говорим о томе да је истрага вођена тако да потпуна истина овом пресудом није разотркивена.
