Рукописи не горе
Одважни критичар совјетског друштва у епохи Јосифа Висарионовича Стаљина није доживeo да види објављивање већине својих књига у штампаном издању. Његови комади скидани су с позоришних репертоара или су забрањивани за постављање на сцену. И његово књижевно ремек-дело, роман „Мајстор и Маргарита“ који га је прославио широм света, објављено је тек четврт века после његове смрти.
Михаил Булгаков је за живота у својој домовини успео да објави само први део романа „Бела гарда“, циклус прича „Белешке младог лекара“ и новинске фељтоне. Очајан што је као писац био „жив сахрањен“ многе своје рукописе је спалио.
Неколико деценија након његове смрти отворене су архиве КГБ-а, у којима је пронађен прекуцан рукопис пишчевог дневника, спаљеног 1930. године. То је потврдило чувену Воландову тврдњу из „Мајстора и Маргарите“ да „рукописи не горе“.
Јединствени књижевни вук
Иначе, књижевна и позоришна критика била је веома негативна према Булгаковљевом стваралаштву. Сам писац је израчунао да је за десет година објављено 298 подругљивих рецензија о његовим књижевним делима, а само су три биле благонаклоне. Међу Булгаковљевим огорченим критичарима били су и многи угледни књижевни аутори, попут Владимира Мајаковског, Виктора Шкловског, Ериха Ауербаха, Платона Керженцева.
„На широком плану руске књижевности био сам један јединствени књижевни вук. Саветовали су ми да офарбам крзно. Бесмислен савет. Био вук офарбан или ошишан, ипак не личи на пудлицу. Са мном су поступили као с вуком. Неколико година су ме гонили по правилима књижевне хајке, у ограђеном тору…“, написао је Булгаков Јосифу Стаљину, молећи га да му дозволи да напусти домовину. Совјетски вођа му није дозволио да отпутује, цинично га упитавши: „Зар смо вам толико досадили?“.
Мајстор и Маргарита
Роман „Мајстор и Маргарита“, по мишљењу многих једно од најбољих књижевних дела протеклог столећа, Булгаков је писао дуже од деценије, готово у тајности, читајући повремено његове одломке најближим пријатељима. Завршио га је буквално пред смрт, лежећи у постељи и диктирајући својој супрузи његово последње поглавље и заједно с њом дотерујући рукопис.
У првим верзијама рукописа Булгаков је писао „роман о ђаволу“, а касније га је развио у сложеније дело, с љубавном причом у средишту заплета. Два јеванђеља, „московско“ и „јудејско“, повезују ликови Мајстора и Воланда. Први је писац заточен у душевној болници због неподобних писанија о страдању јудејског пророка Јешуе, а други професор црне магије, очевидац новозаветних збивања описаних у Мајсторовом роману.
Роман „Мајстор и Маргарита" имао је осам верзија, а током настајања Булгаков му је много пута мењао наслове. Међу варијантама које су се аутору мотале по глави биле су „Јеванђеље по Воланду“, „Консултант с копитом“, „Црни богослов“, „Последњи лет“, „Велики канцелар“, „Сатана“, „Ево и мене“, „Шешир с пером“, „Он се појавио“, „Долазак“ и „Црни маг“.
Булгаковљева фантастична сатира има и упечатљив лирски део, онај који прати Маргариту, оличење свега чистог и неисквареног. Прототип главне јунакиње је пишчева супруга Јелена Сергејевна, која га је до последњег тренутка бодрила да заврши роман и учинила све да он буде објављен.
Роман „Мајстор и Маргарита“ први пут је штампан тек 26 година након његове смрти. Први део романа објављен је крајем 1966. године, а други почетком 1967. у часопису „Москва“. Дело је у целини на руском језику објављено 1968. године у Берну, а у Совјетском Савезу комплетна верзија романа објављена је, заправо, тек 1973. године.
Након што се коначно појавио пред широким кругом читалаца, роман „Мајстор и Маргарита“ је изазвао праву књижевну и уметничку експлозију. Доживео је мноштво драматизација широм света, од којих је прва постављена у Московском театру на Таганки 1977. године.
Прву филмску екранизацију Булгаковљевог романа потписао је 1971. године Анџеј Вајда. Истакнути пољски редитељ режирао је телевизијски серијал под називом „Пилат и други“, који је снимљен у продукцији Савезне Републике Немачке. Александар Саша Петровић је годину дана касније у југословенско-италијанској копродукцији снимио филм „Маестро и Маргарита“.
Поводом 120. годишњице Булгаковљевог рођења у Москви је премијерно приказан филм који је режирао Јуриј Кара. Интересантно је то што је реч о филмској екранизацији „Мајстора и Маргарите“ снимљеној још 1994. године, која је 17 година лежала на полици због сукоба редитеља и продуцента.
Булгаковљев роман послужио је и као инспирација за либрето композитору Сергеју Слонимском, који је седамдесетих година компоновао оперу „Воланд“. „Мајстор и Маргарита“ је такође и једно од дела совјетске литературе која су највише проучавана и коментарисана. О њему је написано на хиљаде страница на руском, српском, немачком, енглеском, пољском, француском и италијанском језику.
Један други прогоњени књижевник, нобеловац Салман Ружди, признао је да је своје чувене „Сатанске стихове“ написао инспирисан управо Булгаковљевим ремек-делом.
