Ауторка Соња Михајлов напомиње да је улазак у Андрићеве интимне сфере за њу било непоновљиво искуство, будући да је реч о човеку који је, поред тога што је оставио за собом изузетно књижевно дело, био и веома занимљива личност.
„Целога живота око њега се згушњавала историја, у којој је био и сведок и учесник. У прилог томе говори чињеница да је Иво Андрић био једини човек на свету који се дружио с Гаврилом Принципом, а касније је лично упознао и Адолфа Хитлера“.
У серијалу о Иви Андрићу говоре књижевник Мухарем Баздуљ, академик Радован Вучковић, редитељ Емир Кустурица, сликар Димитрије Марић, књижевница Босиљка Пушић, театролог Јован Ћирилов, представници Нобеловог комитета и многи други.
Министар културе и информисања Иван Тасовац захвалио је ауторском тиму на документарном филму који је, како је рекао, не само отворио једну нову страницу погледа на Иву Андрића, него и на целокупну српску културу и уметност.
„Он је за мене представљао сентиментално путовање у прошлост, сетио сам се времена када је моја генерација имала могућност да види далеко више тако квалитетних и озбиљних филмова, али који притом говоре на начин да јако широк круг људи привуку не само да се баве животом тог писца, или сликара, или уметника, него да полако откривају његово дело“.
Директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић скренуо је пажњу на чињеницу да велико дело и опус Иве Андрића нису нашли своје заслужено место у српској и југословенској кинематографији. По Андрићевом делу до сада је снимљено тек неколико филмова:
„Први ‘Аникина времена’ Владимира Погачића из 1954. године, потом ‘Газија’ 1981. Ненада Диздаревића, који је снимио и филм ‘И то ће проћи’ и Војцех Јасни је својевремено снимио филм ‘Госпођица’“.
Документарни филмски серијал „Бити човек — Иво Андрић“ сниман је у девет градова бивше Југославије који су обележили живот нобеловца — у Травнику, Сарајеву, Загребу, Гучи Гори, Врњачкој Бањи, Соко Бањи, Херцег Новом, као и на бројним локацијама у Београду, граду у којем је Иво Андрић најдуже живео, у којем је написао своја велика дела и који је највише волео.
Сегменти филма снимани су и у Кракову и Стокхолму. Први пут после више од пола века једна филмска екипа из Србије је снимала у Нобеловом комитету у чувеној рококо сали, у којој се доноси одлука о добитницима Нобелове награде за књижевност, у концертној дворани где се одржава церемонија свечане доделе Нобелове награде и у Градској кући где Шведски краљ и краљица традиционално одржавају свечани бал за Нобелове лауреате.
