Муфтија је на конференцији за новинаре у џамији у Београду казао да муслиманима треба помоћи да остваре своја права, а да је услов за то да Исламска заједница Србије буде званично призната и регистрована.
„Не желимо да будемо уљези у држави која је наша и којој не желимо зло, јер бисмо тиме зло желели и самима себи‟, казао је Јусуфспахић, поводом 11 година од када је у нередима, након напада на Србе са Косова, била спаљена Бајракли џамија на Дорћолу.
Он је критиковао медије у Србији, оценивши да су потпуно прећутали годишњицу паљења Бајракли џамије.
„У медијима србијанским се говори о паљењу цркава на Косову, које је део Србије, али се не говори о паљењу србијанских џамија. То је заборављено, баш као онда када се џамије нису заштитиле, а поједине амбасаде јесу‟, казао је Јусуфспахић.
Он је оценио да су сви који су учествовали у нередима тада заправо показали шта мисле о муслиманима и шта им желе.
„Београђани, наши суграђани, које и данас можемо срести, окупили се овде испред Бајракли џамије у ноћи између 17. и 18. марта предвођени једним Кристијаном, у ноћи која умало није постала ‘кристална’‟, казао је муфтија и подсетио да је у нередима страдала и џамија у Нишу, која је потпуно уништена и спаљена.
Говорећи о положају мислимана, Јусуфспахић је истакао да је Исламска заједница Србије „непостојећа‟, јер ни народ, ни држава, ни цркве не желе да је признају.
„Не постоји Исламска заједнице Србије. Када је у питању регистар, она нигде није забележена‟, казао је Јусуфспахић.
Муфтија је навео и да су све муслиманске богомоље у Србији практично нелегалне и да нису у власништву Исламске заједнице ни муслимана.
„Бајракли џамија је власништво Србије, корисништво града Београда — значи реис муслиман је Томислав Николић, а муфтија београдски је Синиша Мали", казао је Јусуфспахић.
По његовим речима, Исламска заједница Србије се сналази изнајмљујући куће и плаћајући кирију. Ипак, оценио је да то није решење, јер муслимани „нису ‘сведоци’, па да иду по кућама‟.
Као проблем Јусуфспахић је истакао и то што муслимани у Србији немају своје гробље или парцеле на којима би се сахрањивали.
