Одговор Мадура и осталих лидера Јужне Америке био је брз и у највећој мери уједињен у гласном противљењу овом потезу САД.
Чак је и кубански председник Раул Кастро, чија се држава налази у историјској нормализацији односа са САД, критиковао ово наређење, проглашавајући га „повредом суверенитета или некажњеним нарушавањем мира у региону".
Унија нација Јужне Америке (Јужноамеричка унија — Унасур), коју чини дванаест држава, такође је осудила Обамину извршну наредбу, позивајући на њено повлачење.
Недуго потом, шефови држава-чланица Боливарске алијансе народа наше Америке (АЛБА) састали су се у Каракасу и саставили званичан одговор на ову извршну наредбу, одлучно је одбацивши као „претњу уплитања које се противи принципима суверенитета и узајамног немешања у унутрашње послове или неинтервенисање".
Министар спољних послова Еквадора Рикардо Патино је, са своје стране, Обамину наредбу окарактерисао као „декрет који ни на који начин не доприноси добрим односима између држава на истом континенту".
Шта је произишло из самита АЛБА?
— На том састанку нисмо могли ни да замислимо, а још мање толеришемо идеју да је Венецуела претња Сједињеним Америчким Државама. Где је та претња? Не постоји ни најмања могућност да она представља претњу.
Они су трговински партнер САД, свакодневно им продају нафту, постоје разне врсте односа — комерцијални, туристички — између ове две државе. Због тога оваква одлука нема никаквог смисла, потпуно је неоснована.
(Током недавних немира и протеста у Венецуели) било је јасних покушаја да се наметне стање насиља, које су потпиривале насилне групе. Не говоримо о целокупној опозицији — постоји демократска опозиција, са којом смо разговарали на Комисији Јужноамеричке уније. Али постоје и насилне групе, чији припадници, када их неко пита због чега су изашли на улице, одговарају „Овде смо, на улицама, све док Мадуро не оде". Они желе да се Мадура отарасе на изборима или, ако то не успе, силом.
Венецуеланска револуција неће се завршити спољним уплитањем. И није њихова ствар да окончају боливарску револуцију, већ да поштују сваку државу.
Како одговарате онима који кажу да јужноамерички лидери претерују када говоре о инвазији и заверама, када се ради само о формалном језику, којим се намећу ограничене санкције.
Када једна влада нешто изјави, када председник нешто потпише, када користи „Ја", „Ја, председник Сједињених Америчких Држава, Барак Обама", не може се рећи да је то пука формалност, само како би се предузеле мере.
Проблем је да су често такве одлуке, такве наребе, биле увертира војним интервенцијама. Знамо случајеве попут Авганистана, Ирака и других држава — оне су сматране претњом, а потом нападнуте. Не нападну их увек. Понекад се то не деси. Али често се управо ово наводи као разлог за интервенцију.
Пошто, ако те сматрам претњом по себе, морам реаговати како бих ту претњу отклонио. Због тога је терминологија коју он користи толико озбиљна.
Портпаролка Беле куће Џејн Псаки недавно је оптужбе о теоријама завере које је Николас Мадуро изнео против САД назвала „смешним" и навела „дугогодишњу политику" неподржавања пуча и других недемократских промена власти. Који је Ваш одговор на то?
Ми у Јужној Америци имамо дугогодишњу традицију америчких интервенција. Ми то знамо. Напамет и заувек. Током целог 20. века, па чак и у 19. веку, са првим интервенцијама пустолова, како су се називали, у Никарагви.
Али у 20. веку: Доминиканска Република, Гренада, Панама, Чиле. Нису то биле само војне интервенције, говоримо о диктатурама које су наметнуле политичке снаге у Сједињеним Америчким Државама. Чиле, Аргентина, Уругвај.
У мојој држави, у Еквадору, 1963. године имали смо лепу традицију демократије и економског прогреса, а као резултат акције Ције, диктатура је ту демократију разбила у комаде… Жао ми је што је тако, али дугогодишња традиција Сједињених Америчких Држава је интервенисање, нападање, злоупотреба и стварање диктатура у нашем региону.
Ако на овом континенту постоји претња, то су Сједињене Државе. Само се оне могу сматрати претњом из историјског искуства. Оне су претња за наше државе. Али, и поред свега, ми и даље верујемо да једног дана могу да се промене. Знамо да то није лако.
