Александар Курочкин, политиколог и заменик декана Факултета политичких наука Санктпетербуршког државног универзитета, у изјави за Спутњик напомиње управо то да актуелност догађаја, који су се десили у Савезној Републици Југославији 1999. године, нимало не јењава, а да то доказује и чињеница да украјински сукоб још није решен.
„У протеклом периоду су откривене многе чињенице у вези са агресивним дејствима НАТО-а на Балкану, што нас још једном приморава да размишљамо о могућим варијантама развоја догађаја у Украјини. На пример, у случају увођења мировних снага и имајући“, објашњава он.
Курочкин сматра да са становишта међународног права догађаји који су се десили у СРЈ неће бити проглашени за „агресију“, али ако се оцењују по броју жртава и катастрофалним последицама по економију, операција НАТО-а се другачије не може назвати.
Он сматра да идеја о потенцијалном захтеву за одштету од земаља које су учествовале у операцији има смисла.
„Чини ми се да би уз одређени стицај околности Русија могла да подржи овакву тужбу. Захтев би могао бити покренут у политичке сврхе како би се скренула пажња на проблем и како би се подсетило на ове догађаје, или у чисто економске сврхе ради добијања надокнаде за штету. Сама иницијатива може бити перспективна, а друга је ствар да ли додатна средства могу да надокнаде људске губитке и политичку штету коју је Југославија претрпела“, напомиње Курочкин.
Владимир Козин, главни саветник Руског института за стратешка истраживања, крајем 90-их радио је у одељењу за земље НАТО-а у Министарству иностраних послова Руске Федерације. Он у изјави за Спутњик подсећа да се Москва на политичком нивоу одлучно супротстављала операцији НАТО-а против Југославије.
Руководство земље је тадашње догађаје отворено називало „актом агресије“ и „ударом на међународну заједницу“, а Министарство је извесно време прекинуло све званичне контакте са седиштем Алијансе у Бриселу.
„Кад сам од српских колега добио карту на којој су били обележени цивилни објекти и кад сам је крајем 1999. године показао на међународној конференцији за безбедност у Дрездену, сви западњаци су били просто ужаснути видевши колико је објеката било бомбардовано: мостови, болнице, школе и фабрике које су производиле искључиво „цивилне“ производе. Односно, власти западних земаља су бомбардовале, али нису информисале своје грађане о томе шта бомбардују“, каже Козин.
Он додаје да су западне земље то прећуткивале, односно да су само понекад говориле о својим успесима, а да о томе колико је цивила погинуло није било ни речи.
„Говорио сам на једном од универзитета у Прагу: студенти не знају бројке, не знају колико је било жртава приликом авионских напада на Југославију. Као што, узгред речено, не знају ни колики су губици у садашњој ситуацији у Донбасу. Исто се понавља из године у годину“, закључује Козин.
