Мењамо законе и планску документација према личном осећају појединца. Треба да донесемо Лекс специјалис о срцу Београда на основу непознаница, спекулација, аморфних макета и уверавања појединаца да је то најбоље за Београд и Србију. „Београд на води“ је социолошки, економски и урбанистички неоправдан, а еколошки је у половини прошлог века, каже за Спутњик председник странке „Зелени Србије“ Иван Карић.
„Зелене Србије“ грађани не доживљавају као политичку партију, већ као еколошког омбудсмана, што не треба да чуди, јер у Србији је кроз институције тешко доћи до одговора на питање о проблемима који утичу на животну средину.
О проблемима са којима се тренутно наша земља суочава и о „Београду на води“ , разговарали смо са првим човеком „Зелених Србије“ и послаником у републичком парламенту, Иваном Карићем.
Да ли су „Зелени Србије“ имали увид у део планске документације „Београда на води“ који се бави водоснабдевањем и евентуалним планом прераде отпадних вода?
– Званично, не. Уосталом, не постоји уговор између државе и имагинарног инвеститора. У контакту смо са невладиним организацијама које већ воде битку кроз јавне кампање. Јавност има право да зна шта је то „Београд на води“ и чему ће служити. Наши стручни тимови се припремају за ту расправу, у контакту смо и са удружењима грађана, прибавили смо мишљење САНУ. Желимо да видимо шта је са енергетском ефикасношћу, где ће комунални отпад, шта ће бити са отпадним водама. На скупштинској расправи „Зелене“ неће занимати политичке и економске импликације пројекта, шта ће бити са пословним простором који никоме не треба, кога празног у Београду има на сваком кораку, бавићемо се еколошким аспектом.
Да ли мислите да би Лекс специјалис ипак могао да одговори на део питања „Зелених“ и да ли очекујете да ће, када за то дође време, бити испоштоване одредбе Закона о процени утицаја на животну средину?
– Све што је до сада урађено око „Београда на води“ било је траљаво, на брзину и само са једним циљем, а то је енормни профит. У тој трци за профитом, заборавља се на потребе малих, обичних људи и на животну средину. Чим стигнете до Лекс специјалиса, значи да се нешто не ради како треба, да се не ради по процедури. Постоји оправдана сумња да ту нема ни пројекта, да има само идејних решења и лепих жеља. Лекс Специјалис није решење, то је само демонстрација силе извршне власти у односу на грађане једног града и државе. Само у најтежим економским и политичким временима режими су прибегавали таквим законима. То се, нажалост, никада није добро завршило.
Да ли сте покушали да надлежнима скренете пажњу на то да су један од највећих проблема Београда отпадне воде, да ли „Зелени“ имају конкретан план за решење тог проблема?
– Милион и по Београђана свакога дана ради исто што и сплавови — избацује фекалије директно у воду коју пије. Србија је тренутно у таквој ситуацији да се налази на ивици еколошке катастрофе. Морамо да почнемо да решавамо најтеже проблем. Прошле су три деценије од почетка реализације пројекта београдског колектора, посторојења за пречишћавање отпадних вода. Тај систем је превазиђен, сада постоје много бољи начини да се пречисти вода, да се милиони кубних метара воде не воде у једно мегапостројење. Већ смо могли да направимо неколико десетина малих постројења и решили бисмо појединачно проблем на Новом Београду, у Земуну, на левој обали Дунава. До сада би нам бар канали у Овчи, Борчи и Крњачи били чисти, а не најзагађенија места на територији Београда.
Зашто тврдите да је Србија на рубу еколошке катастрофе?
– Највеће загађење површинских вода у Србији је Велики бачки канал. Ту се ради о историјском загађењу, о индустрији која нема никакво пречишћавање. У канал директно иду све отпадне воде, пре свега из Црвенке и Врбаса. У Зрењанину и околини вода одавно не може да се пије, јер садржи арсен. Готово све подземне воде у добром делу Војводине и Баната имају повећане количине арсена и нису за употребу. Када говоримо о Србији, стално се отварају нова жаришта. Имали смо велики проблем са Алексиначким језером у околини Врања, са језером Врутци код Ужица, све је то последица лошег управљања животном средином и неодговорности према водама.
Највеће еколошке проблеме Србије не видимо голим оком, међутим, прошлогодишње поплаве учиниле су их видљивим, али и отвориле нова жаришта. Да ли је могуће санирати проблеме изазване неконтролисаном употребом хемикалија?
– Најопаснији проблем су тешки метали. Најдрастичнији случај је изливање јаловишта из рудника Столице код Крупња. Та еколошка афера траје годину дана, а решење се не види, иако је могуће. Због великих количина арсена, олова и кадмија, Дрина повремено улази у трећу класу, а то је река која је увек била у првој класи квалитета воде. Истовремено, немамо ниједно релевантно истраживање, јер држава није способна да то уради, не постоји ни еколошки новац за те намене. Да видимо шта је са подземним водама: наш најбољи колектор подземних вода је управо у алувиону Дрине, на ушћу са Савом. Изливањем тог јаловишта доведено је у проблем водоснабдевање Мачве и Подриња. Уколико се јаловиште не санира, тешки метали ће сигурно стићи до Шапца и Београда.
Шта је са нашим законима, колико су усаглашени са правилима Европске уније, шта када се отвори еколошко поглавље?
– Србија је усаглашена са директивом ЕУ, али оном која је важила пре 17 година. То је једна перфидна подметачина, да смо ми у сагласности са стандардима ЕУ. На терену се ништа не дешава, мртво слово на папиру једино је приближавање Европској унији. Интегрисано спречавање загађења, велики објекти, директива која диктира индустријске емисије, уопште није имплементирана. Доводимо у заблуду стране инвеститоре, њихова бат технологија неће бити прихватљива по новој директиви и на тај начин ви доводите индустрију у проблем, свесно их доводите у заблуду, јер држава није спремна да имплементира законе или да транспонује из европског законодавства у наш систем оно што је неопходно.
Србија пречишћава само пет одсто вода, да ли постоји могућност да се неки страни инвеститор тиме позабави, кад већ држава у томе не види интерес?
– Не постоје исти критеријуми за јавна и за приватна предузећа. Приватници хоће да инвестирају, али за њих важе најстрожи услови, а с друге стране имате постројења за која не важе никакви услови, само зато што су државна. Једнако загађују и ТЕНТ у Обреновцу и неко будуће енергетско постројење. ТЕНТ и Електропривреду Србије нећемо натерати ни на шта, али смо у исто време спремни да било кога из света ко хоће да дође да инвестира у Србију, натерамо да поштује најстроже стандарде. Тај сигнал двоструких аршина ће отерати инвеститоре. Ако би показали добру вољу, ако бисмо у стандардне производне процесе уводили еколошке иновације, уводили „зелену економију“ уопште, то би био најбољи одговор на кризу, а са друге стране на проблеме животне средине. После ископавања угља код нас није засађен ниједан квадратни метар шуме. Нико од наших економиста не рачуна утицај на животну средину, не рачуна на здравље грађана. Тако имамо градове као што су Обреновац и Лазаревац. Нико не обраћа пажњу на децу која се рађају са опструктивним бронхитисом, астмом, са алергијским реакцијама. Нажалост, то је наша реалност. Када озелените производњу вишеструко враћате трошкове, посебно кроз здравље деце.
