Период за који је операција „Одлучни напад“ од идеје преточена у реалност, време за које је формирана коалиција која доста личи на „арапски НАТО“ и на крају, брзина са којом је Бели дом донео одлуку о подршци војној акцији против Јемена, изазива доста недоумица. Шиитски побуњеници су још прошлог лета фактички преузели контролу над делом Јемена и његовом престоницом. Контрола је тако јака, да је председник Абу Мансур Хади испунио све што му је издиктирао политички савет Хута, укључујући и смену премијера Мухамеда Басандва. Ако се, дакле, говори о државном удару, он се још прошле године догодио, иако није званично објављен. Зашто се онда тако дуго чекало да се крене у војну операцију против побуњеника?
По мишљењу иранског званичника Мохсена Резаија, Велика Британија је највише утицала на Саудијску Арабију да нападне Јемен.
„Велика Британија и Саудијска Арабија су се зближиле последње две године. Главни резултат њихове сарадње је мешање у унутрашње ствари Бахреина (Арапско пролеће). Осим тога, Британија је више утицала на Саудијску Арабију да нападне Јемен, него било која друга земља“, каже Резаи.
Ирански чиновник сматра да је Велика Британија након 50 година одлучила да поврати регионални утицај уз помоћ Саудијске Арабије.
Почетком јануара ове године, саветник египатског председника Ахмет Муслимани изјавио је да је реч о „завери која треба да доведе до поделе арапских земаља по линији сунити-шиити“, чији сценарио се успешно реализује у Сирији, Ираку, Јемену и Либану. Организатор овог раскола није наведен, али је свима јасно да се ради о Ирану. Управо тада се чула теза да је коначан циљ Хута — преузимање контроле над „вратима суза“, мореузом Баб ел Мандеб, што представља озбиљну претњу за безбедност Египта, Саудијске Арабије и низа других држава региона. Мореуз је важан и због тога што кроз њега пролази 25 одсто светског извоза нафте.
Председник Хади, који је крајем јануара прво поднео оставку, а затим је, три дана касније, повукао, изнео је озбиљне оптужбе на рачун Ирана — да су Хути његове марионете, да је земља у опасности и да Техеран намерава да на северу Јемена постави ракете уперене у правцу Саудијске Арабије.
Утицајни представници иранске политичке елите неопрезно су јавно поздрављали успехе шиитског покрета у Јемену. Говорило се о ширењу утицаја Техерана од Либана до Јемена, док су покрет „Ансар Алах“ упоређивали са либанским Хезболахом, који је веома омиљен у Ирану. У почетку, Саудијска Арабија није реаговала на јеменску кризу, чекајући тренутак када Иран не буде могао оперативно да реагује на напад. До ескалације кризе је дошло у тренутку преговора о иранском нуклеарном програму, који се ових дана одржавају у Лозани. Нешто слично се десило и у Украјини, када су у Русији биле у току Олимпијске игре.
Ваздушни удари тешко да ће дати жељени резултат. Хути имају губитке, али главне жртве подносе цивили. Што се тиче копнене операције на коју позива председник Јемена, она може имати катастрофалне последице, а у крајњој линији може довести и до регионалног рата. За Египат је опасно да шаље војску, јер многобројне жртве могу појачати исламско расположење у земљи и ослабити позиције Ел Сисија. Саудијска Арабија је, наводно, стационирала 150.000 војника на граници са Јеменом, али још увек размишља шта даље. У краљевству је, након недавне промене на престолу, покренут процес реконструкције у врху безбедносних структура. Уз то, Хути су мајстори у вођењу партизанског рата и губици Саудијаца, који нису баш искусни ратници, биће огромни, што може представљати претњу за краљевски режим. Ако дође до немира шиита у источној провинцији Саудијске Арабије и шиитском Бахреину, у знак солидарности са шиитима-Хутима, то би за ову последњу феудалну државу у свету могло да има несагледиве последице.
Међутим, ако Хути ипак изгубе у овом рату, Саудијска Арабија ће поново постати лидер у арапском и исламском свету. Шта ће бити са Ираном? Успех „Одлучног напада“ озбиљно ће пољуљати иранске позиције у региону. Према неким мишљењима, то би представљао пораз Техерана у регионалном хладном рату.
Сједињене Америчке Државе, као стратешки партнер Саудијске Арабије, прошириле би своје присуство у Афричком рогу, укључујући мореуз Баб ел Мандеб, што би представљало претњу и за Пекинг, јер тим путем пролази половина кинеског увоза енергената.
Интересантно је да операција у Јемену није озбиљно утицала на цене нафте. Постоје све основе да се верује да се цене овог енергента коригују берзанским механизмима. Како другачије да се разуме — напетост сваким даном све више расте, док цене нафте истом брзином падају.
„Експанзија Техерана“, поткрепљена причама о „иранским ракетама у Јемену“ и „техеранским марионетама — Хутима“ довела је до реалне интервенције. Врло је вероватно да ће сукоб између сунита и шиита, тек сада, постати стварност.
