Његова књига „Les tueurs de la République“ („Убице Републике“), која је недавно објављена у Француској, бави се убиствима и специјалним операцијама тајних служби у француским зонама утицаја у Африци, али и на Блиском истоку и у бившој Југославији.
Оланд чува листу за одстрел у свом кабинету у Јелисејској палати. На њој су имена оних чије убиство је тајно одобрено. У зависности од околности, то могу да буду циљана убиства за која су задужени војници, агенти француске тајне службе или земаља савезница. У кодираном језику професионалних обавештајаца, реч је о „операцији Омо“ („homicide“, убиство).
У специјалном интервјуу за Спутњик, аутор открива како је једна таква операција спроведена у Босни и Херцеговини у којој је „елиминисан“ босански Србин оптужен за ратне злочине.
Током рата у бившој Југославији за операције „Омо“ су били задужени Франсоа Митеран и Жак Ширак.
— Митеран се устезао да се изјасни против Срба, важио је за србофила, говорио је да не треба „додавати рат на рат“. Са доласком Ширака наступио је заокрет. Тек што је изабран за председника, 1995. године, суочио се са кризном ситуацијом, када су трупе Ратка Младића у близини Сарајева заробиле око триста плавих шлемова, међу којима је било стотинак француских војника. Ширак је био бесан и понижен и спремао се да узврати.
Војска га је саветовала да пошаље командосе да ослободе заробљенике и убију српске војнике. План је био да се пошаље више од 250 војника и четрдесетак хеликоптера. У исто време је Јелисејска палата упутила генерала Бертрана де ла Пресла да преговара са Младићем и Радованом Караџићем. Преговори су успели, војници су ослобођени и операција је отказана. Потом се догодила Сребреница и саветовано му је да пошаље падобранце како би спасао цивиле. Ширак је проценио да је то сувише ризично, да би могао да изгуби педесетак војника у моменту када је тек ушао у Јелисејску палату. У том тренутку је био спреман да нареди убиство лидера босанских Срба. Смирио се када је потписан мир у Дејтону, који су наметнули Американци, а не Европљани.
Операција „Омо“ је спроведена нешто касније.
— Од лета '97. до краја '98. постојао је јак притисак на Французе да ухвате осумњичене за ратне злочине у њиховој зони. Хашки трибунал их је оптужио да се не труде и да штите осумњичене. На мети се нашао Драган Гаговић, бивши шеф полиције у Фочи, који се крио у француској зони. Француске специјалне јединице су му поставиле заседу. Њени припадници су се маскирали у војнике СФОР-а, једна екипа је била задужена да о његовом доласку обавести другу екипу која је поставила барикаде на путу. У аутомобилу је, међутим, било петоро деце, од једанаест до дванаест година, која су се враћала са турнира у каратеу. Операција је требало да буде прекинута због непредвиђеног присуства деце, али прва екипа није упозорила другу, или друга то није узела у обзир. На аутомобил су испаљена 22 метка и он се срушио у оближњи јарак. Гаговић је убијен, а право је чудо што су деца преживела.
Званична верзија је била да Гаговић није хтео да се заустави на барикади и да је на њега пуцано из легитимне одбране. Извори из војног врха су ми потврдили да је наређење било да га уклоне.
Наређење је издао Ширак?
— Донето је на врло високом нивоу, али не значи да је Ширак био обавештен. Он је извршио притисак на војску да се нешто предузме и они су прешли у акцију. Скандал је избио због присуства деце у колима, јер су могли да их убију, али француски војници нису показали кајање. Порука је била јасна: „Господо ратни злочинци, готово је са некажњавањем, можемо да вас ухапсимо или да вас убијемо“.
Између француске и америчке обавештајне службе су у то време владале тензије?
— Једни друге су оптуживали да су се договорили са Слободаном Милошевићем да не ухвате Караџића и Младића. Американци су говорили да су Французи у директној вези са Караџићем, што се касније показало тачним, јер је један француски војник, који је био посредник, осуђен. Мостови нису срушени, укључујући и период када се трагало за ратним злочинцима.
Французи су са своје стране сумњали да су Американци у Дејтону постигли договор са Милошевићем о потписивању примирја, под условом да се не дирају Караџић и Младић. Уместо да су сарађивали на њиховом хватању, ове две службе су биле у конкуренцији и међусобно су се оптуживале. Неке операције су пропале због тога што једна или друга страна није сарађивала. То је био огроман неуспех.
Да ли за то постоје политички разлози?
— Многима није ишло у прилог да се Караџић и Младић ухапсе сувише рано. Постојао је политички притисак Трибунала, па су морали нешто да предузму, али тек касније су уложена значајна средства како би Караџић био ухваћен.
Ширак и Клинтон су разговарали о томе да се они „неутралишу“?
— Да, на неформални начин. О томе нема писаног трага, али ми је то поново потврђено након објављивања књиге. Током потписивања мировног споразума у Дејтону, Клинтон и Ширак су говорили о могућности да Караџић и Младић буду неутралисани, што би могло да значи и у политичком смислу. То је, уосталом, била улога Милошевића у Дејтону, да се склоне Караџић и Младић. А потом, уколико сувише буду сметали, да се елиминишу. Та могућност је споменута, француска и америчка обавештајна служба су на томе радиле, иако можда нису заиста намеравали да их убију.
О томе је било речи и у Јелисејској палати?
— Питер Тарноф, државни подсекретар Била Клинтона, алудирао је 1996. године на могућу елиминацију Караџића и Младића у разговору са Жаном Давидом Левитом, Шираковим дипломатским саветником. Левит није знао шта да одговори, па је питао Ширака, који је одговорио зашто да не, али да то ураде Американци а не ми.
Француска је организовала тајне операције и у Хрватској?
— Моји извори су ми потврдили да су официри Службе за акције (Service d'action) били у редовима хрватске војске, укључујући и у операцији „Олуја“. Представљали су се као плаћеници или инструктори хрватских специјалних јединица. Операцију је одобрила француска обавештајна служба, која је добила зелено светло од државног врха.
Француска није хтела да се ангажује на терену на видљив начин, али обавештајна служба, ДГСЕ, служи за то да покрене невидљиве канале. Један број хрватских специјалних јединица су предводили официри из Службе за акције, који су тамо стигли уз одобрење Анте Готовине. Хрватски генерал који је био легионар у француској војсци позвао је своје контакте како би добио подршку француске тајне службе за ову операцију. Постојала је, дакле, одлука обавештајне службе, која зависи од министарства одбране и Јелисејске палате, да се помогне генералу Готовини да организује специјалне јединице. Директор операција, пуковник Пјер Жак Костедоа, састао се у Загребу са Готовином како би организовали ову тајну операцију која је названа „Симонд“. Циљ операције је био да се заустави напредовање Срба и припреми контранапад за чишћење територије од Срба који су се ту населили.
Десет година касније за Готовином, као једним од оптуженика за ратне злочине, трагао је Хашки трибунал.
— Потврђено ми је да је Готовину штитила француска тајна служба, иако је био на листи ратних злочинаца, јер је постојао ризик да открије њихове везе. Пронашао сам траг контакта између Готовине и француске обавештајне службе у тренутку када за њим трага Трибунал, где он каже да неће открити ништа о њиховим везама и да се осећа заштићеним од својих хрватских пријатеља. Није се плашио да ће бити ухапшен. Када се то догодило 2005. године, осуђен је, а потом ослобођен оптужби у жалбеном поступку.
Да ли је било политичких притисака да се ослободи?
— Не знам да ли је ослобађање Готовине резултат притисака Француске или неке друге земље, али знамо да су током неколико година званично трагали за њим, а незванично му помагали. Поставља се, међутим, питање пресуда Трибунала у жалбеном поступку и у другим случајевима, јер је често прва пресуда изузетно озбиљна, а друга ослобађајућа.
Човек за везу са Готовином био је генерал Рондо, саветник за обавештајне активности и специјалне операције више министара одбране.
— То је почело са Аланом Ришаром, министром одбране Лионела Жоспена, у време левичарске владе, а наставило се са десницом на власти. Генерал Рондо је осмислио операцију помоћи француске обавештајне службе генералу Готовини 1992. године, а потом су од њега тражили да крене у потрагу за њим. Средином пролећа 2003. године састао се у Дубровнику са генералом Росом, како би му пренео да Готовина „остане тамо где је“, односно да се крије како би избегао хапшење.
Француска обавештајна служба била је активна и на Косову, где је подржала ОВК. У књизи помињете агента ДГСЕ који је био задужен за ту везу, Арноа Данжана. Он данас има високу функцију у Европском парламенту, где се бави питањима безбедности и одбране, као и односима са НАТО савезом.
— Француска није хтела да отворено сарађује са ОВК, јер је знала да њихови циљеви могу да буду супротни француским, али је обавештајна служба сматрала да имају политичку улогу, па је Данжан добио задатак да са њима ступи у везу у току преговора у Рамбујеу и та веза се потом наставила. Паралелно са званичним преговорима, успостављен је канал за комуникацију са ОВК. То је била Данжанова мисија. Американаци су гурали независност Косова, а Французи су такође играли на ту карту.
Ширак се у томе углавном слагао са Американцима, иако сам дошао до делова других разговора који показују да су се разилазили по питању разоружавања ОВК. Американци нису желели да разоружају ОВК, док су Французи сматрали да су њени припадници опасни и да је потребно да предају оружје.
Али Француска је играла дуплу игру. Обавештајна служба ДГСЕ је војно помагала ОВК и обучавала их, док се француска војска, која је дошла да смири ситуацију у оквиру КФОР-а, са њима сукобљавала. Исповест пуковника Жака Огара је интересантна. Био је изненађен када је открио да је у сукобима на Косову са припадницима ОВК међу њима било људи из француске службе и да је могао да пуца на њих. Припадници Службе за акције не носе униформе током мисије, већ су вероватно били обучени као плаћеници.
И у Хрватској и на Косову Француска је била против Срба.
— Да, желели су да спрече да Срби буду сувише јаки. То је био дискретни рат, како би се војно ослабили Срби.
Најављено је оснивање специјалног трибунала за злочине ОВК. Пред судом се могу наћи и они који су блиски француској и америчкој обавештајној служби…
— Нарочито Американцима…
Да ли је могуће очекивати правду?
— То је сложено питање, али откривање веза ДГСЕ са бившим лидерима ОВК у то време када су почињени злочини је сигурно непријатно за Француску. Помоћ је постојала и на политичком плану — то је била улога Данжана, и на војном — за њу је била задужена Служба за акције. Прва мисија је разумљивија, јер је улога тајних служби да успоставе канале комуникације са свим странама, иначе немамо утицај. Војна страна је деликатнија, јер је ту реч о директној помоћи у борбама.
Операције „Омо“ се настављају?
— Настављају се из освете, из опасности по Француску. Два главна мотива су тероризам и освета, која је често повезана са тероризмом. Интересантно је да смо се раније мање светили.
Да ли је то опасно?
— Ризик постоји ако сви ти саветници око Оланда кажу да треба да се иде у рат, ако нема гласа који ће да га упозори да, уколико се превише ангажују, то може да има геополитичке, економске и безбедносне последице.
