Становници Доњецке, Луганске, Харковске, Одеске и Дњепропетровске области почели су у фебруару 2014. године да излазе на демонстрације и заузимају зграде администрација. Учесници масовних митинга на југоистоку Украјине тражили су решавање питања статуса руског језика и спровођење уставне реформе за децентрализацију региона, све до федерализације. Међутим, лидери „Мајдана“, који су заузели власт у Кијеву, одбили су преговоре са учесницима протеста.
Демонстранти су 6. априла заузели зграду Доњецке обласне администрације, док су у Луганску заузели седиште Службе безбедности Украјине. Следећег дана, посланици Доњецке обласне администрације прогласили су Доњецку Народну Републику. Крајем априла је проглашена и Луганска Народна Република. У ДНР и ЛНР је 11. маја одржан референдум на који је изашло 75 одсто (у Доњецкој области), односно 81 одсто (у Луганској области) становника, од којих се 90 одсто изјаснило за независност република.
Оружани конфликт
Вршилац дужности председника Украјине Александар Турчинов 15. априла 2014. године покренуо је војну операцију у Донбасу. У борбеним акцијама су учествовали радикални националисти из групе „Десни сектор“, а касније су се украјинској војсци придружили и страни плаћеници.
Турчинов је позвао да се не дозволи ширење антимајданског расположења у источним и јужним регионима.
„Пред најамницима и специјалним јединицама, који се налазе на територији Украјине, постављен је задатак да се нападају ови рејони. Зато наглашавам: наш задатак је да се не допусти ширење терористичке претње, пре свега у Харковској и Одеској области“, рекао је он.
У народним републикама су формирани одреди устаника који су са оружјем у рукама бранили регионе. Окренута је нова, застрашујућа страница у историји Украјине када, практично, није било дана без извештаја о погибији цивила. Од тада, само по званичним подацима УН, у борбама је погинуло више од 6.000 људи са обе стране, а више од 14.000 је рањено. Свакодневним гранатирањем скоро у потпуности је уништена инфраструктура југоисточних региона. УН су прошлог лета прогласиле ДНР и ЛНР зонама хуманитарне катастрофе.
Било је више покушаја да се обустави крвопролиће, али је прошла читава година пре него што су сукобљене стране напокон селе за преговарачки сто. До тога је дошло захваљујући иницијативи лидера водећих европских држава.
Једна од тачака Минског споразума је и извођење уставне реформе до краја ове године, чији је кључни елемент децентрализација власти, узимајући у обзир специфичности одређених рејона Доњецке и Луганске области.
„Вођен је отворени грађански рат“
Поводом годишњице немира на југоистоку Украјине, Богдан Безпаљко, руководилац Центра за украјинистику и белорусистику Московског државног универзитета Ломоносов, наглашава да је годину дана касније јасно да није вођен никакав „рат против терориста“, већ да је вођен отворени грађански рат.
„Могу да кажем да ми видимо разорени Донбас, разорену инфраструктуру, болнице, школе, људе који се крију у подрумима и чак тамо гину од артиљеријске ватре и ракета Оружаних снага Украјине. У целини, то је разорени Донбас и много људи лишених посла, станова и наде у бољу будућност. Они су приморани да преживљавају, зато што не могу да живе у унитарној Украјини. Унитарна Украјина са своје стране не може да им дозволи бар минимални степен слободе. Па и сама Украјина је веома страдала. Национална валута је девалвирала четири пута, разара се економија, затварају предузећа, међу њима и она која би требало да буду локомотиве привреде. Одсуство идеолошких могућности за договор са регионима довело је до разарања економије, грађанског рата, колосалних војних трошкова, до инфлације и у суштини отворене деградације. Савремена Украјина је врло сурова држава која прогања оне који мисле другачије, где је опоненту забрањено да изражава тачку гледишта која се разликује од званичне, и где заправо владају насиље, суровост и превара, каже Безпаљко.
Ипак, да ли сада постоји бар нека нада у помирење и то да ће Кијев саслушати глас Донбаса?
„Мени се чини да су ове наде засад још врло слабе. Они људи који седе у Кијеву су расположени за рат. За њих је то начин да се реализују и оправдају онај социјално-економски неуспех који је забележен у последњих годину дана. Становништво које је максимално индоктринирано помоћу медија, засад још наставља већински да подржава војна дејства. Када становништво спозна да се води управо грађански рат и затражи прекид војних дејстава, тада ће сви који се налазе на челу државе морати да саслушају грађане и одлуче се на некакав компромис. А засад, добивши спољну подршку, обећања и допинг, кијевске власти теже војном решењу конфликта. О томе говоре масовна кршења договора Минск-2, концентрација украјинских трупа на граници и реторика представника Кијева“, оцењује Безпаљко.
