САД покушавају да одврате све земље без изузетка од сарадње са Русијом, а кључ за нормализацију односа између РФ и ЕУ налази се у рукама Кијева. О томе, као и о томе да ситуација у Јемену ствара нови јаз унутар ислама, а да Москва позива стране у конфликту да се врате преговорима, о последицама укидања економских санкција Ирану и о односима Русије и Кине у интервјуу генералном директору МИА Русија севодња Дмитрију Кисељову говорио је министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров.
О Ирану је постигнут договор, Европљани су, изгледа, срећни и чак захвални Русији на нашем позитивном учешћу. Али, већ унутар Русије влада мишљење да је све лоше — сада ће Иран продавати гас, ми смо сами себи пуцали у ногу, ништа не схватамо шта се дешава. Малтене се предвиђа слабљење утицаја Русије због ових договора са Ираном. Колико је то тачно?
— Чудна је та логика по којој испада да је, у интересу развоја економије, потребно држати конкуренте под санкцијама, или их бомбардовати, као што је Америка хтела да бомбардује Иран. Tо је вероватно став људи који не верују како земља може да престане да зависи од нафте и гаса. А такав задатак је поставио председник, влада има све неопходне инструкције, овај задатак нико није укинуо, он остаје приоритетан.
Конкретно, када се ради о стању нафтног и гасног тржишта — ирански гас и иранска нафта никада нису са њега нестајали. Да подсетим, никакве међународне санкције које је усвојио Савет безбедности Уједињених нација у погледу иранске нафте и гаса не постоје. Нафта и гас из Ирана су предмет једностраних незаконитих санкција које су увеле САД, ЕУ и неки њихови савезници, као што је Аустралија. Али чак и у погледу ових санкција које забрањују иранску нафту били су направљени изузеци, па исти ти Кинези, Индијци, низ других земаља, Јапан, ако се не варам, лепо су се договорили са Америком да ће наставити да од Ирана купују одређене количине, које одговарају претходним наруџбинама, али их неће увећавати. Тачније, ради се о мањим количинама. Иранска нафта никада није нестајала са тржишта, а експерти разматрају могућност наглог увећања њеног присуства на светским тржиштима. У крајњој линији, у врло догледној перспективи.
Што се тиче иранског гаса, против њега нису предузимане неке строге мере. Низ година, ирански гас се испоручује, између осталог, у Турску. И сваке зиме, наши експерти су о томе говорили, дешавају се прекиди — Турци се обраћају са молбом да се надокнаде количине иранског гаса које нису добијене. Зато они који постигнутим решењима о Ирану у датој фази прилазе са позиције трговца, по мени, потцењују фактичко стање тржишта нафте и гаса, а такође, што је најважније, не могу да се издигну над тим утилитарним прилазом. Како то, Русија ће бити оштећена зато што ће Ирану бити укинуте санкције? Напротив, ако говоримо о чисто економским интересима, са Ираном смо за ово време изградили стабилну базу сарадње. И прошле године је био потписан велики пакет докумената који нашу сарадњу у сфери цивилног коришћења нуклеарне енергије и изградње великог броја блокова нуклеарних централа у Ирану, како у Бушеру, тако и у новој централи, постављају на дугорочну и врло повољну основу. Да ли ће ова корист бити узајамна? Несумњиво! Иран ће добити гарантоване количине електричне енергије, независно од тога шта ће се десити са резервама нафте и гаса, Иран гледа далеко унапред, не жели да улудо троши своје природно богатство. И ми му у томе помажемо, наш „Росатом“ је добио повољне уговоре. Наравно, укидање економских и финансијских санкција Ирану омогућиће му да у пуној мери плати „Росатому“, што значи да ће наш буџет добити милијарде. Зато не треба гледати уско на то што се дешава и не треба се толико нервирати. Иран је наш давнашњи сусед, земља са којом имамо огроман број заједничких интереса и у билатералним односима и на Каспијском мору и у борби против тероризма и у погледу спречавања сунитско-шитске поделе у исламском свету. Ми имамо много тога заједничког са Ираном. И не треба се нервирати што ће се наш сусед, ова пријатељска земља, ослободити притиска санкција, како оних које је увео Савет безбедности, тако и оних једностраних, које су увеле САД и ЕУ.
Колико је законита тренутна операција у Јемену?
— Сада она нема никакву међународно-правну основу. Нас је, наравно, мало разочарало то што је операција започета без икаквих консултација у СБ или по билатералним каналима и то што су наши партнери (ми врло ценимо наше односе са Саудисјком Арабијом и са другим члановима ове коалиције) тек ретроактивно дошли у СБ и почели да моле да одобримо оно што су започели. За нас је немогуће да одобримо једну страну у конфликту, а другу страну да прогласимо малтене ван закона. Заузимамо други став и сада активно радимо и са нашим саудијским и са египатским колегама и са другим земљама које учествују у тој операцији. Позивамо их да се ипак врате на пут мировног регулисања, ради чега ће бити потребни кораци обе стране у конфликту. Хути морају да прекину операцију на југу Јемена, а тамо се војна дејства воде прилично активно, заузимају се нове територије. И такав прекид ватре треба да буде безуслован. А Kоалиција треба да прекине ваздушне нападе. Оне снаге које се супротстављају Хутима такође треба да се придруже прекиду ватре. После тога, све јеменске стране треба да седну за преговарачки сто. То није ван граница наших могућности. Озбиљно се разматрају већ конкретне престонице у земљама региона, и не само у земљама региона, које могу да буду прихватљиве за све јеменске стране и које ће омогућити повратак дијалогу, узимајући у озбир мировне иницијативе које је својевремено предложио Савет за сарадњу арапских држава у Персијском заливу, пре него што је овај Савет започео операцију ваздушних напада. И тамо треба формирати владу националног јединства, треба припремити нове изборе. Све то смо пролазили на примеру Украјине.
Зар се сада неће појавити неки нуспроизвод овог бомбардовања, зар неће испасти тако да ће Хути сада ослабити, а Ал Каида заузети Јемен? А затим ће се појавити неки нуспроизвод.
— Ових нуспроизвода људске, политичке делатности више је него довољно. И после Либије, више од десетак земаља страда од токова незаконитог оружја, од терориста. Све ове терористичке кампање су повезане између себе — „Ал Шабаб“, „Боко Харам“, оно што се недавно десило у Кенији.
То су све одјеци истих догађаја?
— Да. И у Кенији су тражили да се цитира Куран пре него што су одлучивали кога да помилују. А ко то није могао, осуђен је на месту. И пресуда је била извршена. Нас у истом том Јемену веома забрињава што се опет ствара нови јаз, и то врло дубок, међу сунитима и шииитима. И читав геополитички распоред у региону Персијског залива врти се око те конфронтације. Када смо на помолу такозваног арапског пролећа у својим јавним коментарима упозоравали на то да се не конфронтирају сунити и шииити, нас су у неким земљама региона оптуживали да такав конфликт провоцирамо. Али сада сви признају да је то врло опасан развој догађаја, много опаснији него чак покушај конфронтације ислама и хришћанства. Ако се деси експлозија унутар ислама, ако скривена мржња која је тамо нагомилана изађе напоље, а ситуација се не умири стварањем оквира за обнову дијалога унутар исламског света, то ће бити страшно. На читавом геополитичком простору Персијског залива и Блиског истока шииити и сунити конфронтирају се између себе све чешће и све агресивније. Опет, било је примера када су они коегзистирали у таквим земљама које се обично сматрају диктаторским, ауторитарним, као што је Ирак Садама Хусеина. Али треба изабрати. И оно што се тиче тог нуспроизвода, или како они то кажу — колатералне штете, превише је велика цена такве штете, ако се узме у обзир оно што се десило са Ираком, где је држава у суштини ослабљена до те мере да може да се распадне. У Либији не постоји уопште никаква држава. У Сирији желе да направе исто. Мада ме (државни секретар САД) Џон Кери стално уверава да нећемо допустити понављање либијског сценарија у Сирији, ми тамо морамо да сачувамо институције, како се држава не би распала, већ наставила да функционише, али без Башара ел Асада. Како да се то учини у пракси, нико не зна. И опет опседнутост судбином једног човека који ти је одједном постао несимпатичан, исто као што је било са (председником Србије) Милошевићем. Човек ти се није допао и нема земље. Садам Хусеин им се није допао и земља сваког тренутка може да се распадне на три дела. У Либији је Гадафи био прихватљив, затим се много уобразио — и нема државе. Сада је на реду Jемен.
Такође су веома снажно персонификована дејства оних којима се не допадају недавна догађања. Зато треба одговорно прилазити овој ситуацији. Ми смо о томе већ говорили, а 11. септембар 2001. године је последица покрета муџахедина који су створили Америкнаци и који је затим прерастао у Ал Каиду. И сада су ови пипци далеко пушени, сви ови Франкенштајни се преплићу у једну целину, постају све амбициознији. Јер тамо се не ради конкретно о Јемену, ни о Либији, ни о Малију, ни о Чаду, нити о Алжиру и Египту. Ради се о исламском свету, ради се о светињама исламског света, о Меки и Медини.
Порошенко је већ више пута гласно поновио да ће сада бити одржан нови састанак министара иностраних послова у „нормандијском формату“. Тачније, он га буквално најављује. Колико су такве најаве оправдане?
— У принципу, „нормандијски формат“ је одиграо врло корисну улогу, пре свега у припреми комплекса мера за реализацију договора из Минска, које су, то је свима познато, текстуално усагласили лидери Русије, Немачке, Француске и Украјине. Затим су их препоручили за потписивање члановима Контакт групе, коју чине Кијев, Доњецк и Луганск, уз учешће ОЕБС-а и Руске Федерације. У том комплексу мера који је, између осталог, подржан посебном декларацијом председника Русије, Украјине и Француске и канцелара Немачке, предвиђени су и редослед корака и механизам мониторинга ОЕБС-а и општа контрола од стране самог „нормандијског формата“, где је речено да ће на нивоу министарстава иностраних послова бити формиран такав механизам мониторинга како би било испуњено све што је договорено, све што су подржали Москва, Берлин, Париз и Кијев.
Већ два пута су одржани сусрети на нивоу заменика министара иностраних послова или политичких директора, у току којих се разматрао ток реализације договора фиксираних у Минску 12. фебруара. Последњи састанак одржан је крајем марта. Тамо је разматрана могућност укључивања министара и било је речено да у извесној фази, када то буду захтевале околности, ми нећемо искључити ту опцију. Неки одређен датум или дневни ред нико ни са ким није усаглашавао. Зато је за мене било мало необично да јуче читам о томе да је Петар Алексејевич Порошенко изјавио да ће министри спољних послова разматрати мировну операцију УН, која ће се ослањати на полицијску мисију ЕУ. Спремни смо да разматрамо све предлоге и, наравно, нећемо изоставити реакцију на поједине идеје, било да су оне украјинске, немачке, француске или још нечије, али мировна операција коју би хтео да види Кијев, према њиховој изјави, тиче се и линије поделе између украјинских снага безбедности и снага самопроглашених Доњецке и Луганске републике, она се тиче и читаве дужине руско-украјинске границе. Али у том случају, прво што пада на памет је да идеју такве мировне операције треба разматрати са Луганском и Доњецком. Мада, наша прва рекација када смо за то чули први пут, два дана после 12. фебруара, пошто је састанак у Минску на највишем нивоу завршен резултатима које су сви поздравили, била је: како то да у Минску нико није ни поменуо некакве миротворце. Све је било концентрисано на потребу да се битно ојача специјална мониторинг мисија ОЕБС-а, да се она опреми, да се дода особље и да јој се на располагање дају беспилотне летелице и друга техника, како би она могла ефикасно да врши мониторинг прекида ватре и повлачење тешког наоружања. И одједном се после два дана изјављује да је неопходна мировна мисија. Петар Алексејевич Порошенко, одговарајући на питања зашто тако неочекивано пропагира ову идеју и пре реализације онога о чему смо се договорили поводом јачања мисије ОЕБС-а, одговара: „Зато што смо убеђени да без безбедности ништа неће успети“. Истина, тешко је оспорити ту фразу, али ми управо тиме и покушавамо да се бавимо. Знате, некада се дешавају случајеви на преговорима када је једној страни потребно да некако добије на времену, и тада се избацује нова идеја коју нико никада и ни са ким није усаглашавао, и она почиње да одвлачи пажњу од рада на оном што је већ договорено. Не бих никако желео да то буде још један пример тактизирања, али наш председник је не тако давно рекао у телефонском разговору председнику Украјине, а и ја сам рекао свом колеги Петру Климкину да смо спремни да то разматрамо, али треба имати у виду да ћемо имати питања и да су она већ постављена. Као прво, по чему ће се то разликовати од улоге ОЕБС-а, ако желите да уведете управо мировни контигент, али то су већ оклопни транспортери, то су већ опремљени кампови тих мировних снага. То је некаква структура за већу изолацију која ће бити присутна на линији раздвајања. И понекад имамо прилику да чујемо из Украјине вести о томе да би већи део становништва хтео да заборави овај самопроглашени регион, што би било врло жалосно. То би била таква озбиљна конфронтациона тенденција и ако… Не желим чак о томе ни да размишљам…
Својеврсна ампутација дела земље…
— Да… Ја једноставно покушавам да схватим до чега може да доведе ова идеја, шта иза ње може да стоји. Једно од објективних објашњења, ако желите да одрежете овај регион, јесте вероватно да тада треба увести трупе УН и држати ову границу. Питање је зашто је то потребно? Зашто се не може концентрисати на јачање ОЕБС-а? Треба обавезно то размотрити са Луганском и Доњецком. И, коначно, последње што пада на памет у овом тренутку је то да они инсистирају на томе да таква хипотетичка мировна операција контролише на само линију раздвајања, већ и руско-украјинску границу. А тамо, у договорима из Минска, јасно је речено да ће се завршетак процеса обнове контроле над границом са Русијом десити пошто не само буде уведен закон о посебном статусу ових територија, не само одржани избори за локалне органе власти, општинске пре свега, него и када овај посебан статус буде потврђен Уставом, изменама које треба да се разматрају уз учешће Луганска и Доњецка, и томе слично… Зато истицати сада у први план ову мисију УН и говорити да ће посебан статус бити тек онда када границу затвори очигледно мисија УН… То нас сатерује у ћорсокак. И то што се сада у оквиру Контакт групе и даље воде прилично конструктивне консултације о усаглашавању броја радних подгрупа, њихових мандата и персоналног састава — то је демонстрација врло добре воље устаника. Зато што су они изјавили да они закони које је усвојила Врховна рада и који су окренули наглавачке читав поступак минских договора у суштини подривају напоре шефова држава и влада „нормандијске четворке“, али ми ипак радимо са Берлином, са Паризом, па и са Вашингтоном такође покушавамо да радимо, како би они уразумили кијевске власти и натерали их да ипак испуне договоре. На то што Кијев, актуелна кијевска власт, а у то време опозиција, није испунио споразум од 21. фебруара прошле године, прогледало се кроз прсте. Као што знате, нико од западних лидера који су били гаранти за те споразуме није чак ни прекорео Кијев, и сада се наставља исто то. Али ми не можемо да допустимо неуспех Минског споразума, поврђеног већ сада, не на нивоу европских министара, већ на нивоу шефова држава.
Зар немате осећај да Порошенко просто све заварава, а да се Москва, Париз и Берлин заваравају? Зато што Порошенко паралелно приређује смотре борбене технике, шета се у камуфлажној униформи, врши мобилизацију и отворено се припрема за рат. Тачније испада некаква, благо речено, двострука игра… Да ли водеће европске државе реагују адекватно? Имам у виду Француску, Немачку и Русију.
— Ми се не заваравамо превише. Ми о томе отворено говоримо. Могу са сигурношћу да кажем да Немачка, Француска, после недавних разговора које сам имао у Лозани са Лораном Фабијусом, и са Франком-Валтером Штајнмајером, одлично схватају да су оне одлуке које су биле усвојене и које Порошенко у ствари чак није ни покушао да оспори и сам их је инцирао, мада се косе са оним што је он потписао у Минску, озбиљна препрека за регулисање ситуације. Шта се дешава? Кијев каже: ми ћемо се бавити политичким процесом тек када потпуно престане свако кршење прекида ватре. Када ОЕБС каже да је потпуно задовољан повлачењем свих видова наоружања. Добро. То је исправно, то треба чинити независно од било чега, како би било мање ризика за обнову бојевих дејстава. Затим Кијев каже: ми ћемо се бавити политичким процесом пошто поново успоствимо своју потпуну власт, потпуну контролу над тим територијама. Али тада никакав политички процес неће бити потребан. Они ће простројити све, као што су постројили преостали део Украјине и покушаће да је држе прилично ауторитарним, гвозденим рукавицама. Тешко је то не признати. У тој ситуацији Берлин и Париз, наравно, схватају да се и такви закони и таква позиција потпуно косе са минским договорима. Говорим својим партнерима, зашто то не кажете јавно? Ви сте то већ прећутали 22. фебруара 2014. године. Ево шта се десило. Ако се сада опет тамо припрема план „Барбароса“, или како га већ зову, ви ћете бити криви, зато што ми позивамо да се то не допусти, позивамо на повлачење од линије која усијава конфронтацију, а ви ћутите. А нас уверавају да они раде са Кијевом својим каналима, али очигледно Американци раде активније и ефикасније. И то што Вашингтон уопште не жели да види успех тих минских договора и превазилажење актуелне кризе у руским и европским односима, за мене је то такође очигледно, мада ми Џон Кери стало говори супротно. Али практични поступци којима руководи неколико чиновника много нижег нивоа, па и све невладине организације, разни фондови, они сада диригују у Украјини. Информација се шири прилично активно. Да, постоји још један занимљив моменат. Он се представља као највеће достигнуће европских одговорних политичара: то што је била донета одлука да се не уводе нове санкције против Русије, већ се изјављује да је потпуно испуњење минских договора критеријум за одустајање од санкција. Али сада минске договоре не само да не реализује, већ и блокира Украјина. Испада да Украјина сада држи у рукама кључ за нормализацију односа Русије и ЕУ.
