Примера је много, али се показало да играње на карту кратког памћења бирачког тела није увек најисплативије. Могло би се рећи да Срби кратко памте, али неке ствари не заборављају.
Шта ће нам референдум
Последњи пример игре на карту слабог памћења је јучерашња изјава Бориса Тадића, некад медијски свеприсутног председника „свих грађана Србије“ који је пре месец дана доживео непријатност да му се ниједан новинар не појави на конференцији за штампу, и односи се на неопходност уласка Србије у НАТО.
„Питање безбедносних интеграција је суштинско питање. Наши грађани треба да знају да уколико не идемо према НАТО интеграцијама, имаћемо мањи ниво инвестиција“, рекао је Тадић.
Неколико дана раније, Тадић је изјавио да би на путу Србије ка НАТО-у требало прескочити референдум, на коме би се, по његовој процени, најмање 90 одсто грађана изјаснило против.
Све би то било у реду, јер Тадић се одувек представља као „проевропски“ и прозападно орјентисани политичар, али би требало да зна да иако Срби слабо памте, не заборављају оно што се до јуче дешавало.
Шта се догодило преко ноћи
Чак и кад не памте, ту су којекакви текстови на интернету да их подсећају. Зато је лако наћи његову изјаву из 2010. дату у Москви у присуству неколико новинара, амбасадорке Србије Јелице Курјак и тадашњег министра спољних послова Србије Вука Јеремића која гласи:
„Док сам ја председник Србије, Србија неће улазити у НАТО“.
Медијска експлоатација приче о „четири стуба српске спољне политике“ (ЕУ, САД, Русија и Кина) у сезони 2004—2012. постала је незаборавна због претераног понављања. Грађани који дуже памте неће заборавити ни да је 2007. године као коалициони партнер Тадићу био ближи Војислав Коштуница него Чедомир Јовановић, између осталог и због инсистирања на политичкој неутралности.
Ако бисмо ишли даље у прошлост, присетили бисмо се да је на дочеку Српске нове године 2000. на Тргу републике Тадић патетичним гласом прочитао имена страдалих у НАТО агресији и замолио присутне да се разиђу јер није време за славље.
Имајући у виду све наведено, поставља се питање шта се то преко ноћи променило у ставовима Бориса Тадића? Зашто је за кратко време политичар који је у два наврата изабран за председника Србије постао толико недоследан? У земљи у којој је доследност пожељна политичка врлина. Има ли то везе са одласком са власти у опозицију и жељом да „купи улазнцу“ за повратак на власт, макар и по цену да направи корак толико непопуларан у народу?
